„Kad đavoli polete“ – roman otporan na „spojlere“

Ni u svojim ranijim knjigama Vladimir Kecmanović (1972) nije imao problem da se upusti u radikalne poetičke eksperimente kakvi vrlo malom broju naših savremenih autora uopšte padaju na pamet. U njegovom opusu eksperiment je bio pre svega jezičke prirode, u smislu ekstremnog svođenja izražajnih sredstava (kao u romanu „Top je bio vreo“, 2008) ili formiranja fiktivnog leksičkog sveta nastalog mešanjem postojećih („Osama“, 2015). I u najnovijem Kecmanovićevom romanu „Kad đavoli polete“ ima lingvističkih poigravanja, pre svega u naizmeničnom poboljšavanju i slabljenju srpskog jezika glavnog negativca, Amerikanca Kristofera-Keja Stentona, koji ima opsesiju apsolutnog ovladavanja tuđim govorom jednaku vlastitoj fiks-ideji da usvoji protagonistu Mladena. Takve obuzetosti došljaka iz SAD u Beograd, i svojevrsno ropstvo koje nameće glavnom junaku, do kraja opravdavaju insistiranje pripovedača da govoreći o potonjem, kazuje o tuđem telu, glasu, nogama... Mladen će dobiti sve ono što nikada nije imao – pre svega porodicu, imućnost, glamur i žene – ali će zauzvrat biti posvojen, tuđ, a njegovo ime zadugo biti svedeno na slog „em“.

Međutim, glavno područje eksperimenta u novom Kecmanovićevom štivu tiče se pre svega neuobičajene raspodele narativnih sredstava. Mladenove reči čitalac saznaje na osnovu Kejovih reakcija, kao glavnog govornika, a o ranijem životu glavnog junaka u domu za siročad obaveštava se originalnim poređenjima kojima se u siže uvode njemu poznati likovi, čime se do kraja romana zaokružuje priča. Radikalnom različitošću dvaju glavnih junaka i njihovih motivacija za saživot, postiže se plastična slika o dva različita sveta. Kejov, američki, očito je imperijalistički, dekadentan i perverzan, a drugi, manjinski, srpski, osim neizbežnom egzotikom i potkupljivošću sirotinje privlači ga i inatnošću i iracionalnom smelošću nekog ko za nju nema realnih uslova. Tek na kraju romana, saznavši koliko zapravo ima – a koliko nema – istine u njegovim romantičnim pričama o čukundedi Oliveru Stentonu koji je navodno zaveo red na Divljem Zapadu, vidimo da je u Kejovoj ambivalentnoj fascinaciji Srbijom golemog udela imao i obostrano jak poriv ka mitologizovanju.

Glavni negativac prikazan je izrazito nijansirano i nejednoznačno – između ostalog, zbog toga se i bahati i kaje, veruje i u zakon jačeg i u kulturološke reference – pa je utoliko obrazloženiji paradoks da mu sve ono što ga mami u naše krajeve dolazi glave, makar se to ne desilo u Srbiji. I da će Kej uspeti u svom životnom naumu da produži porod, iako će ga to stajati gole kože. S obzirom na to koliko u romanu ima obrta uzrokovanih razvijenim motivima bahatosti i inatne smelosti, ali i ljubavi, posesivnosti, osvetoljubivosti i taštine, te suštinske (ne)fleksibilnosti identiteta i selidbe u različite geografske i kulturološke predele (Srbija, Tajland, Sjedinjene Države), reći da Kej nije prošao baš najbolje, nije nikakav spojler. Kao ni unapred saznati da je „Kad đavoli polete“ štivo krunisano hepiendom koji je neočekivan, koliko i logičan, uzimajući u obzir Kecmanovićevo umeće da u siže dozirano, kao pincetom, pobočno unosi izvesne podatke koji će tek naknadno dobiti punog značaja.

Autor: Domagoj Petrović