Iz ugla prevodioca: „Monine oči“

Ako je roman „Sofijin svet“ Justejna Gardera, objavljen 1991, omogućio čitaocima da na zabavan način uče o filozofiji, roman „Monine oči“, čiji je autor francuski istoričar umetnosti Toma Šleser, omogućiće im da na malo drugačiji način uče o umetnosti. Nesumnjivo će ih podstaći da više obraćaju pažnju na lepotu oko sebe i da neprestano uče da gledaju. Jer „znati videti“, geslo velikog Leonarda: saper vedere, koje znači razumeti, čuti, osetiti, predstavlja ključ poznavanja sveta. Oko ove ideje Šleser je izgradio svoje delo.

I pre nego što je objavljen, 31. januara 2024. u Parizu, roman „Monine oči“ postao je književni fenomen. Njegova autorska prava su prodata „naslepo“ u 20-ak zemalja, samo na osnovu rezimea. Izdavači širom sveta za njega su se otimali verujući tvrdnjama francuskih kolega da je u pitanju budući bestseler. Po izlasku knjige iz štampe, ubrzo je bilo u izradi šezdesetak prevoda na 37 jezika, a u Francuskoj je prodato stotine hiljada primeraka. Šta je sve doprinelo pomami za „Monom“, sem veštog marketinga?

Šleser nas vodi u šetnju kroz tri pariska muzeja: Luvr, Orse i Centar Žorž Pompidu, zvani Bobur, predstavljajući nam tokom 52 nedelje u godini 52 vrhunska dela istorije umetnosti, od Botičelija, Leonarda, Ticijana, preko Goje, Tarnera, Monea, Van Goga, do Pikasa, naše Marine Abramović, Boltanskog i Sulaža. Međutim, kao što sâm pisac naglašava, u pitanju je delo fikcije. S obzirom na mesto radnje: pariski parkovi, mostovi i muzejske dvorane, na zanimljiv zaplet, dozu napetosti i gotovo holivudski kraj, nije čudo što se po njemu već snima film.

Početna ideja je veoma originalna. Devojčica Mona je imala neobjašnjivu krizu slepila i preti joj opasnost da trajno izgubi vid. Majka je vodi na razne medicinske pretrage, zamolivši svoga oca da preuzme na sebe posete dečjem psihijatru. Ovaj pristaje, ali pod uslovom da ga ubuduće niko ništa ne pita u vezi s tim. I umesto u bolnicu, Mona i njen deda, koga ona zove Dade, svake srede odlaze u muzej da zajedno posmatraju samo jedno umetničko delo, najpre u tišini, a zatim razgovarajući o njemu, kako bi Mona rečima, precizira Šleser, „išla dalje od stadijuma vizuelnog ushićenja i razumela na koji način nam umetnici govore o životu i koliko ga osvetljavaju“. A ako njegova unuka oslepi, razmišlja deda, ostaće joj u pamćenju sve te blistave boje i akumulirana lepota.

Svaki njihov razgovor pred slikom ili skulpturom vodi do formulisanja životne pouke, moralne i filozofske. I svaki put ovaj gotovo sveznajući deda, veliki erudita i poznavalac umetnosti, razgovara sa detetom kao sa odraslom osobom. Kroz te posete gradi se duboko saučesništvo između ova dva bića zavetovana tajnim paktom. Dok mama i tata, zarobljeni svakodnevnim problemima, misle da Mona ide dečjem psihijatru koji vrlo pozitivno utiče na nju, ona upija lepotu i znanje u muzejima, te s vremenom razvija sposobnost da sve lakše pronikne u meandre stvaralaštva.

Ova moderna bajka je roman inicijacije u umetnost i lepotu, ali i poziv da iznova otkrivamo sva svoja čula. Mona traži da dodirne haljinu devojke na Gejnsboroovoj slici, ili da se nemo sklupča u kutku instalacije Luiz Buržoa. Kroz njeno razvijanje senzibilnosti za umetničke oblike, boje, šare, motive, igre svetlosti i senke, čitalac i sam pušta da ga dotakne onaj neopisivi osećaj koji možemo nazvati estetskom emocijom. Skupa sa Monom istražujemo kojim putevima umetnost pomaže u tumačenju sveta oko nas i kolika je njena snaga.

Struktura romana takođe je zanimljiva. Ne računajući uvodno i zaključno poglavlje u kojem se otkrivaju sve tajne, svako od 52 poglavlja, posvećeno jednom umetničkom delu, napisano je po istoj šemi: prvi deo je fikcionalni i razvija teme iz Moninog porodičnog i školskog života, drugi deo je autorovo, odnosno naratorovo stručno i suvoparno tumačenje dela, tehnički istaknuto kurzivom, a treći deo je razgovor dede i unuke pred delom, sa obaveznom poukom na kraju, čija primena je utkana u naredno poglavlje.

Roman je posvećen svim dekama i bakama na svetu, koji mogu da se stave u ulogu Dadea i doprinesu odrastanju svojih unuka. Ne moramo nužno živeti u Parizu da bismo voljenim bićima koja odrastaju produhovili dušu i obogatili je lepotom. Imamo i u Srbiji, kao i drugim zemljama gde može da se čita ovaj prevod romana „Monine oči“, divne muzeje, galerije i gostujuće izložbe.

Značajno je istaći da je knjiga opremljena reprodukcijama 52 umetnička dela iz pariskih muzeja Luvr, Orse i Bobur. Išla sam u Pariz da ih posmatram kako bih što bolje prevela izuzetno zahtevan original od blizu petsto stranica. Ponovo sam osetila ushićenje pred Rafaelom, Brankuzijem ili Fridom Kalo, čija se jedina slika na tlu Evrope nalazi u Boburu, ali i zahvalnost piscu što mi je skrenuo pažnju na dela koja ranije nisam zapažala i što mi je otkrio neke nepoznate dragulje, kao što je remek-delo Margerit Žerar iz XVIII veka: „Zanimljiva učenica“, francuska akvizicija iz 2019. godine.

Šleserova priča nas uči, opušteno i zabavno, da vidimo umetničko delo, jer ono nam često promiče, iako stojimo pred njim. Sem čitalačkog uživanja, ova dragocena knjiga pruža i mnogo znanja iz sveta slikarstva, fotografije, umetničkih instalacija, francuske istorije. Pisac nije propustio da jednim sonetom učini omaž Bodleru, velikom pesniku ali i sjajnom likovnom kritičaru, svom preteči.

Autor: Vesna Cakeljić, prevodilac romana
Izvor: Novosti