Iz ugla prevodioca: „Mladi gospodin Džordži“

Prve rečenice ovog upečatljivog romana dočaravaju čudan, uznemirujući prizor. Devojčica stoji nepomično kraj mrtvaca položenog na postelju, sa rukom na njegovom ramenu. U skladu sa viktorijanskim običajem, u toku je izrada posmrtne fotografije. Pripovest koja sledi pokazaće da je gospodin Hardi, zapravo, preminuo u krevetu neke prostitutke. Tu ga je, sticajem okolnosti, našao njegov sin Džordž, student medicine. Uz pomoć siročeta Mirtl i uličnog prevaranta Pompeja Džonsa, Džordž je krišom prebacio oca kući, aranžirao celu scenu i fotografisanjem sačuvao za budućnost predstavu mirne i dostojanstvene smrti. Slučaj koji zajedničkom tajnom vezuje troje mladih uticaće i na kasniji razvoj događaja. U romanu je slučaj i inače drugo lice sudbinskog, nepredvidljiva intervencija sila jačih od čoveka.

Poznata engleska književnica Beril Bejnbridž organizovala je svoj roman „Mladi gospodin Džordži“ oko šest fotografskih ploča, koje daju i naslove poglavljima. Svaka od njih kao da traži objašnjenje i inicira priču, pa se tako, kroz fragmentarno i sugestivno pripovedanje, upoznajemo sa daljim životom zagonetnog Džordža Hardija, koji se uoči Krimskog rata kao lekar pridružuje vojsci i upućuje, preko Carigrada i Varne, na Krim. U njegovoj pratnji su i njegov zet, učeni dr Poter, kao i nezaobilazna Mirtl, koja se od njega do kraja neće odvajati. Pripovest nam postepeno otkriva složene međusobne odnose ovih neobičnih likova i vodi nas, zajedno s njima, u sve dublji haos i stravu ratnog iskustva. Fotografije na tom putu nastaju kao svedočanstvo koje treba da zaustavi vreme i obezbedi trajnost sećanja. U toj ulozi, one su, kako se pokazuje, dvosmislene i varljive. Kamera, primećuje dr Poter, „nije u stanju da snimi misli koje se kriju u glavi“. Iza vidljivog i prolaznog, zabeleženog kamerom, krije se čitavo more nepoznatog. Fotografska umetnost i otkriva i skriva, stilizuje i ulepšava, povremeno i falsifikuje, zamenjujući istinu iluzijom. Ona nas zavarava da prošlost poznajemo i pamtimo, da je doživljenu stvarnost mogućno dosegnuti, predstaviti i sačuvati.

O ograničenosti ljudskog saznanja svedoči i sam način pripovedanja. Umesto pouzdanog autorskog glasa, u romanu se smenjuju tri fiktivna pripovedača, Mirtl, dr Poter i Pompej, koji svedoče sa vlastitog nužno subjektivnog stanovišta i nude različita tumačenja likova i zbivanja. Krimski rat viđen je iz iskošene perspektive, očima posmatrača koji nisu ratnici i imaju lična traumatična iskustva. To je i perspektiva iz koje se najintenzivnije otkriva sav užas ratnog sukoba. Mitovima o ratnom herojstvu i žrtvovanju Beril Bejnbridž suprotstavlja mračnu viziju poništenja ljudskosti, jezivog i besmislenog krvoprolića i stradanja. U završnici romana prisustvujemo nastanku još jedne fotografije. Istina je i ovog puta stopljena sa obmanom. „Osmeh, momci, osmeh“, nalaže posle bitke profesionalni fotograf petorici iznurenih boraca, među koje je, estetske ravnoteže radi, postavio i jedan leš. Prerušena posmrtna fotografija tako će postati, paradoksalno, garancija trajnog života.

Autor: Vladislava Ribnikar, prevoditeljka knjige
Izvor: Nedeljnik