Iz ugla prevodioca – „Barmen iz ’Rica’“: Iluzija raja u paklu Rajha

Na osnovu naslova ovog romana jasno je mesto dešavanja radnje – čuveni pariski hotel Ric, simbol luksuza kakav sebi mogu priuštiti samo najugledniji pripadnici društva. Očekivano, ljudi koji rade na takvom mestu takođe imaju svoje ambicije i žele da žive uspešnim i lagodnim životom. Ali vreme u kojem se ova priča dešava je krajnje nepogodno da bi se sačuvao ne samo teškom mukom stečeni ugled već i sam život, naročito ako postoji tajna koja ga ugrožava. Na tom mestu raskoši u vreme Drugog svetskog rata pod dekorom nemačke okupacije Pariza, postajemo svedoci drame Franka Majera – barmena iz Rica.

Filip Kolen je priču svog prvog romana smestio u istorijski okvir rata. Čitalac paralelno prati dva toka radnje. Osim rata koji Francuzi vode sa Nemcima, koji se posmatra iz perspektive sadašnjosti i koji bi se mogao nazvati glavnim tokom, autor zalazi u još dalju prošlost, u devedesete godine devetnaestog veka, te se kroz delove Dnevnika Franka Majera, glavnog junaka, osvrće i na događaje koji su prethodili Prvom svetskom ratu. Međutim, bilo bi pogrešno taj drugi tok dalje prošlosti nazvati sporednim jer on rasvetljava sva junakova osećanja u događajima iz prošlosti, ali i dešavanjima koja percipiramo kao sadašnjost. Radnja romana ne počinje u junu 1940. kada Nemci ulaze u Pariz, već sa odrastanjem Franka Majera koji još u detinjstvu shvata da ne želi da protraći život kao što su to učinili njegovi roditelji i vrlo mlad odlazi za Ameriku da tamo okuša svoju sreću. Mladić željan uspeha koristio je šanse koje su mu pružali i tako postao uspešan barmen. Poznanstvo sa Klodom Ozeloom promeniće mu život. Prijavljuje se kao dobrovoljac i postaje francuski vojnik u Velikom ratu zahvaljujući čemu dobija francusko državljanstvo, a nedugo zatim i priliku da postane neko koga će pamtiti kao barmena iz Rica.

Kako to obično biva, ni tuga ni sreća ne traju zauvek baš kao što nijedna tajna ne ostaje večno skrivena. A Frank Majer krije tajnu o svom poreklu – on je Jevrejin. Kada Nemci okupiraju Pariz i nastane se u Ricu, život u hotelu koji nudi raj postaje pakao za sve koji se tu nalaze, za vlasnicu i upravu hotela, za zaposlene i goste. U atmosferi u kojoj svako štiti sopstvene interese i u vremenu kada svako svakoga može odati da bi sačuvao svoj položaj, a prvenstveno život, Frank se nalazi u epicentru svih intriga protiv svoje volje jer je to jedini način da preživi ovaj rat uporedo bijući svoje unutrašnje bitke da bi savladao porive u sebi.

Tema nacizma i antisemitizma često je prisutna u francuskoj književnosti. O okupaciji su pisali i autori koji su bili neposredni svedoci toga doba, a piše se i danas sa vremenske distance od osamdeset godina. Oni koji su poput Kamija („Kuga“, 1947.) pisali o ovoj temi iz ugla hroničara, služili su se metaforom kuge da bi opisali pošast koja hara gradom, ne navodeći čak ni tačnu godinu događaja. Sa druge strane, protok vremena daje slobodu savremenim autorima da se izraze bez straha. Bez obzira na to da li je reč o Oranu ili Parizu, o nacistima sa imenom i prezimenom ili pacovima, o prestižnom prestoničkom hotelu koji je podeljen na dva krila ili malom gradu podeljenom na zone – zahvaćene ili ne kugom – oba ova mesta donose priče o ljudima, bilo da oni odluče da se bore poput doktora Rijua i Franka, da pobegnu ili da ostanu tu gde jesu i samo sačekaju da sve prođe. U oba ova romana pronalazimo slike masovnih grobnica i ljudi koji strahuju od gubitka, ali ipak pronalaze motiv da opstanu. Pojam gubitka za svakoga ima različito značenje. Udovica Ric pristaje na sve da zadrži vlasništvo nad hotelom i uprkos restrikcijama želi da stvori privid luksuza za sve goste, svesna da mora da se prilagodi novonastaloj situaciji, istovremeno ne želeći da se odrekne tradicije i prestiža po kojima je njen hotel poznat. Frank nije poput nje, njemu je osim do ugleda stalo i do ljudi koji su mu dragi: do sina, sestričine, Lučana i Blanš Ozelo.

Blanš Ozelo, supruga Kloda Ozeloa žena je koju Frank voli. Njena krhkost ostavlja dubok trag na njegovoj duši. Uprkos toj krkosti, ona ume da prkosi sudbini, a ponekad deluje potpuno pomirena sa njom. On veruje da je za nju ne veže samo ljubav, već i činjenica da su oboje Jevreji. Ona je za njega fatalna žena kojoj on ništa ne može odbiti čak i kada ih njeni zahtevi dovode u opasnost. Jedini trenutak kada pomisli da može da je zaboravi jeste onaj kada upozna tajanstvenu i zanosnu Ingu Hag.

Frankova zansesenost ovim dvema ženama dokazuje da je i on samo čovek koga može opiti ženska lepota kao što njegovi kokteli opijaju one koji ih okuse. Njegovo umeće u poslu barmena koje je toliko savršeno i precizno kao sat, ne znači da je on robot bez srca i duše. U prilog tome govori i scena kupanja i noćenja u Ricovom apartmanu koja podseća na scenu kupanja u moru doktora Rijua. Oba ova prizora dešavaju se pred kraj okupacije kada se svršetak borbe nazire, ali ona i dalje traje. To je njihov trenutak odmora pred razrešenje. Kraj borbe označiće slavlje na ulicama Orana i Pariza.

Ipak, iako se na osnovu teme mogu uočiti sličnosti između ova dva dela, ono što ih razlikuje jeste činjenica da je većina likova Kolenovog romana zaista postojalo i zato njegovo pripovedanje ostavlja snažan utisak na čitaoca. No, baš kao što se Kami vešto služi metaforom kuge da opiše stvarne događaje, tako i Kolen istorijske činjenice prepliće sa fikcijom dajući svom romanu potpuniji, jasniji i bogatiji izraz.

Autor: Natalija Popović, prevodilac romana