Iz knjige „Sabor junaka“ – Srbija mala zemlja velikih ljudi

Sećanja na važne ličnosti i značajne događaje iz naše istorije ostala su nam u dragocenim, pisanim dokumentima i književnim delima, ali i u bogatom narodnom usmenom stvaralaštvu. Međutim, generacije koje nailaze sve ređe posežu za tim izvorima u kojima je sačuvano ogromno bogatstvo o životu značajnih ličnosti i velikim događajima, na primer, iz vremena srpske narodne revolucije, koja predstavlja neiscrpno vrelo iz koga se može zahvatiti nauk o tome kako kroz život valja uspravno ići. Srbija je mala zemlja u kojoj su živeli veliki ljudi.

Ovako pesnik i pripovedač Petar Žebeljan (1939) objašnjava razloge zbog kojih je priredio višestruko zanimljivu knjigu „Sabor junaka“ (izdavač Laguna), u kojoj su živopisne priče i anegdote o vremenu i ljudima Prvog i Drugog srpskog ustanka. Uz kratke crtice o dvojici ustaničkih vođa, Karađorđu i knezu Milošu, kao i o znamenitim vojvodama i učenim ljudima, tu su i priče o običnim borcima, požrtvovanim tobdžijama, hrabrim sveštenicima, puškarima, guslarima, srčanim ženama. Među njima je i Milisav Čamdžija iz sela Borka u Beogradskom okrugu, koji je još u februaru 1804. sa nekoliko drugova zapalio turski han i napao Turke.

Od tog vremena uvek se nalazio uz kneza Simu, ne želeći nikada vlast, a kako je sam govorio, velika sreća mu je bila kada je mogao da učestvuje u bitkama protiv Turaka. U jurišu na Beograd 29. novembra 1806. Milisav je uspeo da stigne sve do mesta na kome se doskora nalazio restoran „Ruski car“ i da zasedne na turski top sa koga je zapevao koliko ga grlo nosi: „Haj, braćo, Srbi, krila sokolova!/K meni, k meni, ja sam na jendeku./I čamdžija već na topu sedi!“ Njegov prelep, jak glas i kasnije je hrabrio saborce, a strašio protivnike.

Po pesmi je ostao upamćen i đakon Avakum, mladić neobične lepote, koga su Turci na sve moguće načine pokušavali da nagovore da se poturči. Kada je došao čas pogubljenja, dali su mu da ponese kolac na koji će ga nabiti, a on je, idući beogradskim ulicama, pevao: „Nema vere bolje od hrišćanske!“ Na mestu pogibije opet su pokušavali da ga nagovore da se poturči, uveravajući ga da je šteta da umre tako mlad.

„A zbilja, umiru li Turci kadgod?“, rekao im je smešeći se.
„E, pa umiru, dabogme!“
„Onda je svejedno, a pre, a posle. Što pre umrem, omanje mi je greha!“

Sa samo 17 godina, Jovan Petrović iz Jagodinskog okruga pridružio se dobrovoljačkom odredu u ratu Austrije protiv Turaka, leta 1788, i bio je dva puta ranjavan. U Zemunu je kasnije izučio kovački zanat i postao majstor na glasu, pomažući svesrdno ustanike. Okivao je drvene trešnjeve topove koje su Srbi koristili u prvo vreme, a popravljao je i drugo oružje. Izlio je i jedan top od gvožđa i poklonio ga Srbiji, a na njemu je bilo izliveno njegovo ime. Kao čovek zlatnih ruku, okovao je i zvona na Sabornoj crkvi u Beogradu, koja su se prvi put oglasila 17. marta 1830. Kada mu je neko rekao da to zalud čini, jer će paša gađati crkvu topovima, Jovan je uzvratio da je njegovo da diže zvona, a paša neka puca ako mu se puca. Njegov talenat nasledio je i njegov sin Živko, koji je oslikao ikonostase u nekoliko crkava s obe strane Dunava i Save.

U ranoj mladosti uspešan trgovac u Pešti, Jakov Jakšić Popović, Sremac iz Ugrinovaca, srčano se borio na Malajnici, Deligradu, Varvarinu i Tičaru, gde je i ranjen. U slavnoj bici na Dublju, srpski konjanici su u jednom trenutku ustuknuli i počeli da beže, a da nisu ni videli neprijatelja. Jakšić je po mraku prišao bliže Turcima i zapevao iz sveg glasa „Oj Maruška, mila druška!/Galubuška ti moja!“... Ovom ruskom pesmom uspeo je da zaplaši i prevari Turke koji su pomislili da su se Srbima pridružili Rusi. Od 1836. Jakov se brinuo o blagajni kneza Miloša i u toj službi uvek pokazivao neverovatnu marljivost. Kada je došao za blagajnika, u kasi je zatekao 250.000 dinara, a kada je tu dužnost ostavio posle 13 godina, ostalo je gotovine od 5.150.000 dinara.

Dobar glas u svom kraju, Istočnoj Bosni, sa samo 20 godina stekao je Ivan Knežević, poznat kao Knez od Semberije, bez čije saglasnosti se nije donosila nijedna važnija odluka. Poštovali su ga i protivnici, pa se sa njim pobratimio Kulin-kapetan, što je ostalo zabeleženo u pesmi Filipa Višnjića. Pobratimstvo je, međutim, kratko trajalo, jer je kapetan iznenada porobio Jadar i Podrinje, poharao sela i zarobio mnogo ljudi.

Ostaci Takovskog grma

Nesrećne robove plemeniti Ivan uspeo je da otkupi za 8.000 dukata, posle čega je postao puki siromah i prebegao u Srbiju. Posle 1815. postao je član Šabačkog okružnog suda, u znak priznanja za veliko dobročinstvo. Ipak, doživeo je da mora da plati otkup srpskom harambaši Hajduk Stanku, koji ga je zarobio. Kako dobro primećuje Žebeljan, danas bi se reklo da je platio „reket“ za otkup svoje glave.

Među 70 Rudničana, koje je prvi sakupio i poveo Milan Obrenović 1804, bio je i Milić Drinčić, koji je ubrzo postao buljubaša. Učestvovao je i u Drugom srpskom ustanku, a ostala je zabeležena njegova pogibija u slavnoj bici na Dublju 14. jula 1815. Pri napadu na turski šanac pogođen je u grudi i osetivši da više ne može da izdrži na konju, sjahao je. Da ne bi, međutim, poplašio saborce, učinio je to kao da priteže kolan, rekavši: „Hajdete vi, braćo, eto mene, dok nešto namestim na konju!“ Kada su se vojnici vratili, našli su ga mrtvog u travi.

Primeri čojstva

„U knjizi ima uzvišenih primera junaštva i čojstva, o ljudima velike, ponekad neshvatljive hrabrosti, spremnim na ogromne žrtve, koji se odriču svih materijalnih dobara i novca zarad zajedničkih potreba“, ističe Žebeljan. „Ima primera gostoljublja, istinoljublja, velikodušnosti, milosrđa, umnih reči nepismenih seljaka, mnogo izvorne mudrosti, kao i primera poštenja i drugih patrijarhalnih, moralnih vrednosti.“

„Pomenik“ znamenitih

„Ni nakon više od 200 godina, ovaj period srpske istorije i njegovo bogato nasleđe ne prestaju da intrigiraju i da privlače istoričare, književnike, priređivače, antologičare i čitaoce“, kaže dr Branko Zlatković, dobar poznavalac naše narodne književnosti. „Očigledan primer takvih impulsa jeste i ova Žebeljanova svojevrsna antologija ustaničkih priča i njegov još jednom savremeno adaptiran 'pomenik' znamenitih ljudi ovog doba.“

Piše: Dragan Bogutović
Izvor: Novosti