Intervju sa Ojinkan Brejtvejt, autorkom romana „Moja sestra, serijski ubica“

Ojinkan Brejtvejt je u osnovnoj školi pisala poeziju, a danas je autorka romana koji je osvojio brojne nagrade i veoma brzo postao planetarni hit. Živi u Nigeriji i, pored pisanja, bavi se grafičkim dizajnom pa je dizajnirala naslovnicu nigerijskog izdanja svog debitantskog romana „Moja sestra, serijski ubica“. Srele smo se u Lagosu i razgovarale o mnogim temama u vezi sa romanom i pisanjem.

Porodični odnosi u romanu značajno doprinose Ajulinim sklonostima i pomažu joj da se izvuče nakon ubistva. Šta vas je podstaklo da stvorite ovu porodicu?

Prvo sam osmislila sestre. Sve ostalo je proisteklo iz njih i njihovog odnosa. Kada sam shvatila kako se odnose jedna prema drugoj, morala sam da zamislim zašto su takve kakve jesu, koliki deo njihovih ličnosti čini genetika, a koliko je na to uticalo okruženje.

Sve je poteklo iz pesme koju sam napisala 2007. godine o dvoje prijatelja čiji je odnos donekle sličan onom koji imaju Korede i Ajula. Ali za razliku od prijatelja, porodicu ne možete da birate, a to mi je oduvek bilo fascinantno, posebno jer braća i sestre imaju veliki uticaj na formiranje ličnosti.

Trauma koju Korede i Ajula nose posledica je teškog odnosa sa ocem i to je nešto što prožima roman, ali detalji nisu otkriveni. Da li ste namerno odabrali da jedna tako važna stvar ostane nedorečena?

Da, to mi je bila namera. Pisanje je za mene čin otkrivanja, učim o likovima dok ih stvaram. U stvarnosti, retko kada znamo zašto ljudi rade stvari koje rade. Mislim da je ponekad dovoljno samo naglasiti nešto i dozvoliti čitaocima da donesu sopstvene zaključke.

Korede je saučesnica u ubistvima iako nije počinilac. Kako ste se odlučili da roman bude ispričan iz njene perspektive?

Veoma brzo mi je postalo jasno da Ajulina priča ne može na pravi način da se ispriča iz njene perspektive. Setila sam se „Orkanskih visova“ u kojima narativ nose likovi koji nisu integralni deo same priče i taj metod mi se dopao.

Korede je katalizator ove priče. Nalazi se usred dešavanja koja utiču na nju i svet oko nje, ali i sam način na koji govori o svemu tome je gotovo bez ikakvih osećanja. Ona je samo posmatrač, a samim tim iako je roman pisan u prvom licu, postoji neki oblik perspektive trećeg lica.

A reč je i o samom tonu. Priča bi bila daleko tragičnija da je Korede pokušala da promeni svoj životni put. Ali upravo zbog te pasivnosti i neke vrste odvojenosti od svega, mogla sam da pišem o stvarima koje joj se dešavaju na takav način da umesto da plače u očajanju, njen odgovor bude: „Pa, i to se desilo. Bolje da počistim.“ To mi je omogućilo da osvetlim jedan deo priče.

Zanima me da li se vaš grafički rad ukršta sa pisanjem? Da li crtate scene ili likove dok pišete?

Trenutno nema mnogo povezanosti između ova dva posla koja radim. Ali skiciranje me smiruje i to radim u pauzama od pisanja. Nisam nikada crtala svoje junake, ali kada su me nigerijski i holandski izdavači pitali da nacrtam naslovnice, iskoristila sam priliku.



Mnoge scene u romanu nam govore da je ovo i priča o Lagosu. Koliko je ovaj grad bio važan kao stecište odvijanja romana?

Ovo jeste prilično uvrnuta priča da bi se odvijala u Lagosu, i nisam bila sigurna da će funkcionisati. Ali mislim da se razvila upravo zato što se odvija baš u tom gradu. Mnogi aspekti priče su se razvili na određeni način upravo zbog okruženja u kome su se ove dve žene nalazile.

Mislim da bi Ajuli bilo mnogo teže da se izvuče iz svega na drugom mestu, recimo u Sjedinjenim Američkim Državama. Osim toga, u Nigeriji je porodica na prvom mestu, ne samo najuža, već i rođaci i ujaci i tetke i ljudi sa kojima ni ne znaš kako i da li si uopšte u srodstvu. A tu je i uverenje da prvorođeno dete nosi veliku odgovornost.

Ranije ste pisali priče i bili finalista nagrade za najbolju priču Komonvelta. Koliko se razlikuje pisanje romana u odnosu na priče? I šta vam je sledeće u planu? Možda nastavak ili roman koji prethodi ovom?

Za roman su potrebni izdržljivost i snaga. Potrebno je da verujete u sebe i u ono što radite da biste mogli da ispišete više od 40 hiljada reči. Ali stil sam naučila kroz pisanje poezije i priča – kroz njih sam otkrila u čemu sam dobra.

Nadam se da ću uskoro završiti novi roman. Neće imati veze sa ovim jer nemam planove da se vraćam pričama Korede i Ajule, mada tačno znam kako bih to uradila kad bih želela.

Razgovarala: Ajobami Adebajo
Izvor: lareviewofbooks.org
Prevod: Dragan Matković
Foto: © Studio 24