Intervju sa Ivom Kolegom, autorkom sjajnog trilera „Seme mraka“

Na štandu izdavačke kuće Laguna tokom proteklog Sajma knjiga u Beogradu sreli smo Ivu Kolegu, mladu hrvatsku književnicu, koja je ovom prilikom potpisivala svoj novi roman „Seme mraka“, koji je Laguna nedavno objavila.



„Moji utisci sa Beogradskog sajma knjiga su predivni. Ovo je zaista velika manifestacija, ima mnogo ljudi, mnogo knjiga. Ono što posebno hrabri je činjenica da poslednjih godina sajmove knjiga posećuje mnogo mladih ljudi  i što su sajmovi sve posećeniji. Meni je veoma drago što ću biti deo svega toga“, kaže naša sagovornica na početku razgovora o žanru u okviru kojeg stvara, o pisanju, uzorima.

Kako ste postali pisac? Šta je bilo presudno da se otisnete u svet književnog stvaranja?

Sve je počelo još od najranijeg detinjstva. Oduvek sam želela da budem pisac. Neprestano sam posećivala biblioteke i čitala sve što mi je došlo pod ruku. Krajem osmog razreda na svojoj pisaćoj mašini sam skuckala svoj prvi roman koji čuvam kao uspomenu. Inače, već dugo vremena planiram da se vratim tom svom rukopisu kako bih videla da li tu nešto može da se osavremeni, dotera, popravi, kako bih mogla da ga objavim. Ipak, moj pravi spisateljski put počeo je tri godine nakon toga kada sam objavila roman „Ljubavna glad“ a potom i „Seme mraka“.

Kako ste odabrali baš ovaj žanr? Krimi romani nisu baš čest izbor pisaca na ovim prostorima?

Meni je to došlo prirodno. Agatu Kristi sam čitala još kao mala i ona mi je još tada bila čitalački uzor. Inače, volim trilere, a bliske su mi malo mračnije teme. Trileri su mi napeti, volim kad se rešava neka zagonetna misterija jer me to uvuče u priču koja može biti toliko uzbudljiva da kad je čitaš zaboraviš na sve što se događa. I sam taj osećaj uzbuđenja, od glavnog događaja, pa do „potrage“ za počiniocem. Nalazim veliko zadovoljstvo u pisanju romana sa ovakvom tematikom.

Na koje pisce ste se ugledali, ko su Vam bili uzori?

Što se tiče uzora, krenula bih svakako od Agate Kristi, a što se samih knjiga tiče, spomenula bih svakako Nabokovljevu „Lolitu“, kao i „Tunel“, iz pera Ernesta Sabata. Ne bih da izostavim i čuveni roman „Parfem“. Ima još mnogo dobrih knjiga koje su uticale na moj rad, a to nabrajanje bi potrajalo.

Kako pišete, imate li neke svoje tajne rituale, pravila kojih se držite?

Pišem na kompjuteru. Ranije sam pisala rukom. Tu je obavezna šoljica kafe. Muzika mi ne smeta dok sklapam priču, ali kad rukopis privodim kraju, kad sam u toj finalnoj fazi, onda ne puštam muziku, već nastojim da se maksimalno koncentrišem na taj posao. Što se kontinuiteta tiče, imam faze istrajnosti i kampanjstva, ali, kad treba da završim knjigu, onda radim neumorno, umem da se ne pomerim od kompjutera i po dvanaest sati. Inače, neka posebna pravila i rituale u pisanju nemam, niti ih se držim. Volim  jutro i ako počnem da radim od ranog jutra umeju da me ponesu dobra energija i polet, tako da nastojim da iskoristim maksimalno taj dan. Dešavalo se da počnem da radim rano ujutro a da ostanem nad rukopisom do kasno u noć.

Autor: Mila Milosavljević
Izvor: Ilustrovana politika