Intervju Emili Bar o stvaralačkim navikama

Emili Bar je za Indipendent govorila o izgubljenim uspomenama, pronalaženju inspiracije na Severnom polu i pisanju romana u krevetu i tokom doručka.

Recite nam nešto o Vašem romanu za mlade „Jedino sećanje Flore Benks“.

U pitanju je priča o tinejdžerki koja se jedino seća stvari koje su se dogodile do njene 10. godine. Posle toga ne može da formira kratkoročne uspomene. Onda na plaži poljubi dečaka, bivšeg dečka njene drugarice, i toga se seća.

Kako ste se odlučili da deo romana smestite na Arktik?

Probudila sam se jednog dana i poželela da napišem priču smeštenu blizu Severnog pola i pod ponoćnim suncem. Otišla sam do Svalbarda na nedelju dana i u tri ujutru šetala po snegu. Bilo je neverovatno.

Da li ste roman zaista napisali u krevetu i tokom doručka u Torkveju?

Da, uvek to uradim kada moram da završim knjigu. Bolje pišem ako me malo pritiska panika da neću završiti sa pisanjem u roku. Moram da odem negde da to istamburam. Takođe mogu da obiđem kafiće.

Da li možete da radite kod kuće?

Obično ako sedim za kuhinjskim stolom. Imamo radnu sobu ali tamo nikada ne sedim.

Da li ste prvi pisac u porodici?

Moj tata je penzionisani predavač filmskih studija. Kao dete sam ležala u krevetu i slušala zvuk njegove pisaće mašine. Napisao je knjige o Alfredu Hičkoku i filmskom Studiju Iling. Zahvaljujući njemu sam pomislila da je pisanje nešto što mogu da radim.

Da niste romanopisac šta biste bili?

Prvi posao sam imala u pomodnoj galeriji, a potom sam radila kao novinar u Gardijanu. U jednom trenutku sam pomislila da bih mogla da radim nešto pametnije i postanem advokat, a kada sam imala 10 godina želela sam da budem balerina.

Koje knjige biste poneli na pusto ostrvo?

Tolstojevu „Anu Karenjinu“.  I „Book of Strange New Things“ Majkla Fabera. To je priča o vikaru koji otputuje na drugu planetu.

Izvor: independent.ie