Ijan Mekdonald: Ljudi na mom Mesecu su pakao

Sa višestruko nagrađivanim piscem naučne fantastike Ijanom Mekdonaldom razgovarali smo o Mesecu kao svemirskoj stanici, fascinaciji Marsom kao sledećom destinacijom u osvajanju svemira, kreiranju likova negativaca, planiranoj TV adaptaciji trilogije Luna i uticaju 3D štampača na društvo.

Imate li omiljenu uspomenu u vezi sa Mesecom?

Prvi koraci na Mesecu! Sećam se da sam se po vrelom, sunčanom danu igrao napolju, imao sam devet godina, i u jednom trenutku su me pozvali da gledamo kako Nil Armstrong silazi na površinu Meseca. Kada malo bolje razmislim, to je morala biti repriza, jer se sećam da je Bi-Bi-Si snimak emitovao pre podne, a iskrcavanje se dogodilo u 3.56 ujutru.

Da li Vas iznenađuje što je čovečanstvo danas daleko zainteresovanije za Mars nego za Mesec?

Nimalo. Obrazloženje za to leži u činjenici da većina nas ima romantičnu fantaziju o osvajanju novih svetova. Mnogi maštaju o tome kako u skafanderu stoje na nekom udaljenom svemirskom telu i mirno posmatraju beskrajni horizont dok im u glavi odzvanja: „Sve je ovo naše!“ Čovek uvek upire pogled ka novim granicama. Mesec možda trenutno nije toliko popularan, ali on ne ide nigde, a ako jednog dana krenemo u industrijalizaciju izvan naše planete, on će biti pogodnije rešenje od Marsa. Mesec je idealna lokacija za poletanje i sletanje svemirskih brodova i izgradnju svemirske luke iz koje ćemo imati daleko lakši pristup ostatku Sunčevog sistema. Najbolje bi bilo da ga zamislite ne kao naseljeni svet – čak ni kao Mesec – već kao veliku, resursima bogatu svemirsku stanicu u našoj orbiti. Mars je možda „kul“ i aktuelan, ali velike pare će se zgrtati na Mesecu.

Zašto ste se posle toliko knjiga o budućnosti različitih država na Zemlji okrenuli svemiru i Mesecu?

Već više od dvadeset godina pišem o ekonomijama u razvoju i tu se zapravo ništa nije promenilo: jedina razlika je u tome što se ovog puta, igrom slučaja, ekonomija u razvoju koju opisujem nalazi na nebu. Veoma mi se dopala ideja o tome da čovek noću izađe iz kuće, usmeri pogled naviše i ugleda svetla ljudskih naseobina i industrijskih postrojenja na tamnoj strani Meseca. Zamislite samo: stojite na jednom nebeskom telu i golim okom vidite dokaze o postojanju ljudskih bića na drugom! Osim toga, volim da pišem o mestima koja drugi pisci naučne fantastike ignorišu. Indija i Brazil se gotovo i ne pominju u zapadnoj naučnofantastičnoj literaturi. Isto važi i za Tursku. Mesec trenutno nije u modi – Mars je poslednjih godina prigrabio svu pažnju – ali ja sam oduvek voleo priče o bazama na Mesecu. Zato sam pomislio da je pravi trenutak da se vratim tom zanemarenom podžanru i pokušam da mu udahnem novi život.

Da li je istraživanje za pisanje o budućim kolonijama na Mesecu teže od istraživanja za pisanje o Indiji ili Brazilu?

Nešto je teže organizovati posete lokaciji, ali zato su mogućnosti da se dâ mašti na volju beskonačne.

Čitaoci su oduševljeni spletkama i intrigama kojima ste ispunili svoju trilogiju. Da li ste svesno odlučili da premostite jaz između ljubitelja fantastike i naučne fantastike služeći se intrigama nalik onima iz „Igre prestola“?

Moj britanski izdavač u promociji Lune koristi slogan „’Igra prestola’ na Mesecu“. Nemam ništa protiv tog poređenja ako će im pomoći da bolje prodaju knjige. Moj prvobitni predlog je bio „Dalas na Mesecu“, što s jedne strane pokazuje koliko sam mator, ali sa druge pogađa suštinu onoga što sam želeo da stvorim, a to je kombinacija sapunice i mafijaške priče na mestu gde se od obračuna između porodica i osvete ne može pobeći. Nisam želeo vanzemaljce, nisam želeo važna otkrića o svemiru, nisam želeo tajanstvene artefakte. Želeo sam da pišem o ljudima. Žan-Pol Sartr je jednom prilikom rekao: „Pakao, to su drugi“, a na mom Mesecu drugi ljudi su sve što imate. Oni jesu pakao, ali i jedina šansa da pronađete raj. Njihovi životi, njihove ljubavi, njihovi snovi i ambicije i strahovi, njihova odanost, njihovo osećanje odgovornosti i njihova briga su jedino što stoji između vas i negostoljubivog okruženja koje u svakom trenutku može da vas ubije.

Da li pre pisanja pravite skicu priče i koliko je ona detaljna?

Jedan sam od onih pisaca koji moraju da znaju kuda ide njihova priča. Za „Vučji mesec“ sam, na primer, napravio samo grubu, površnu skicu, i zato sam tu knjigu pisao znatno duže od druge dve. Prilično me je namučila. Priču planiram unapred zato što ne volim da izmišljam u hodu, ali nikad suviše detaljno. Za mene je skica pre mapa nego plan: ne govori mi koje delove da sklopim i kojim redom, već mi pokazuje mesta koja želim da posetim i različite načine da do njih stignem.

Imate li omiljene likove? Ili bar nekoga o kome ste pisali sa posebnim uživanjem?

Loši momci su uvek najzabavniji. Posebno sam uživao u stvaranju čudovišnog Roberta Makenzija, ali i Lukasa Korte, koji, budimo iskreni, nije neko sa kim bismo se rado poistovetili. On ume da bude krajnje okrutan, čak i prema članovima sopstvene porodice, ali je i veoma zaštitnički nastrojen i zapanjujuće iskren u okvirima svog sistema vrednosti. A i veliki je ljubitelj muzike. Bilo je pravo zadovoljstvo pisati i o Marini i Karlinjosu, koji je neverovatno zgodan ali ne preterano inteligentan. Uživao sam i u pripovedanju Adrijanine priče – o njenom dolasku na Mesec i stvaranju porodične imperije. Lukasinjove seksualne avanture su takođe veoma zabavne. On ne bira s kim će spavati, ali je u isti mah i izuzetno pristojna osoba i pokazuje veliku hrabrost kada je najpotrebnije. Bilo mi je veoma važno da u prirodi svakog junaka postoje izvesne kontradikcije.

Na Vašem Mesecu većina stvari iz svakodnevnog života dolazi iz 3D štampača. Verujete li u revolucionarni značaj ove tehnologije?

Želeo sam da stvorim svet u kome, budući da su materijalni resursi vrlo ograničeni, niko zapravo ništa ne poseduje. Energije ima dovoljno, ali sirovih materijala je sve manje. Sve se bespoštedno reciklira, a ako je tako nešto moguće, zgodnije je štampati i nakon upotrebe bacati stvari nego ih posedovati. Uzmimo za primer odeću – ako možete da odštampate bilo koji modni stil, zašto to ne bi bila moda pedesetih kao u „Mladom mesecu“ ili osamdesetih kao u „Vučjem mesecu“? U takvom društvu, gde je većina predmeta praktično izgubila vrednost, istinska vrednost leži u šablonima: dizajnu i programu koji štampa predmet koji želite.

U Luni pišem o kulturi u kojoj niko ništa ne poseduje: sve se iznajmljuje, o svemu se pregovara, a ugovorno pravo je jedino važeće pravo. Na Zemlji, gde svojina poseduje društvenu i emocionalnu vrednost, takva kultura bi se veoma teško primila.

Šta nam možete reći o statusu najavljene televizijske adaptacije Lune?

Polako napreduje. Ne mogu mnogo više da Vam kažem. U kontaktu sam sa producentskim timom u Los Anđelesu i imam puno poverenje u njih. Stvari se odvijaju ili veoma brzo ili veoma, veoma sporo. Ovo je odličan trenutak za naučnu fantastiku na televiziji, a nama naruku ide to što je Luna zapravo naučna fantastika bez klasičnih naučnofantastičnih komponenata. U njoj nema vanzemaljaca, nema svemirskih bitki, nema smešnih kostima (svi nose odeću iz pedesetih, što će sigurno izgledati fenomenalno!), a pažnja je usmerena na likove i način na koji su svojim postupcima oblikovali svet u kome žive.
Imate li poruku za čitaoce?

Hvala svima na godinama čitanja i podrške! Nadam se da ćemo nastaviti da se družimo.

Autor: Kristijan Endres
Izvor: diezukunft.de
Prevod: Jelena Tanasković
Foto: Roberta F. / CC BY-SA 3.0 / Wikimedia Commons