Heroj kakav nam je i potreban

Ovaj članak počinjem sa idejom da ga podelim na pet omiljenih književnih grupa. Zajedno, imaju skoro sto hiljada članova, a ja želim da ovo znanje pustim daleko. Preporučuje me to što sam autor trenutno najčitanije sage epske fantastike na ovim prostorima (iako ću se u ovom tekstu odreći dela zasluga za to), ali priča je i bez toga dovoljno zanimljiva da pokrene maštu. Nosi najveće otkrovenje koje sam doživeo u pisanju, a pripovedam već dugo, duže od deceniju ili dve. Pripovest je o sveopštem heroju i ja, u najdubljem mraku svoje duše, osećam u njoj ono nešto, magično i neuhvatljivo, ne moje već zajedničko, „kolektivno nesvesno“, zbog čega ona može očarati svakoga ko se bar jednom u životu zaljubio u drevni ritual čitanja ili slušanja bajki. Ili, bar srećnike koji još nose radoznalo dete u sebi, sa očima punim čudesa.

Uopšte se ne sećam kako sam čuo za tog heroja. Da li sam prve reči o toj osobi, jer to ne mora biti muškarac, pročitao od nekog prijatelja s kojim delim digitalna prostranstva, ili smo slučajno nabasali jedan na drugoga, taj junak i ja, na nekoj stranputici istraživanja koja čoveka ume da, sasvim retko, odvede i do ćupa s blagom. Ali se tačno sećam KADA sam ga sreo: u trenutku dok sam, zatvoren u četiri zida kao i ceo svet tek obuzet kolektivnom psihozom, privodio kraju svoju dugo pripremanu trilogiju.

I da odmah kažem čime sam se ponosio tada: moje knjige ne poštuju šablone. Jedni me zbog toga vole, drugi baš zbog toga ne, ali me i jedni i drugi pamte, jer lakše pamtimo stvari koje su različite. To otežava razumevanje mojih knjiga, jer serijal „Bajka nad bajkama“ postaje jasan tek na kraju, kada otkrijem sve karte. A dugo sam bio uverenja da to što radim niko radio nije, bar ne ovako i u ovom veku. Ta sigurnost, sujetna, istopila se pred nogama tog neobičnog heroja praktično odmah kada sam ga sreo. Jer sam tada, prvi put, shvatio koliko duboko u nama je skriven mitski arhetip i junak koga svi čekamo, svesno ili ne.

Dozvolite da ovde predstavim sliku koju sam preveo i potom prilagodio, a koju bi verovatno bilo bolje sakriti na sigurno mesto, nadajući se da je niko ne pronađe, jer ona poništava svaku ideju suštinske originalnosti koju pisci herojske fantastike mogu imati, svodeći sva najpoznatija dela, od „Ilijade“ i „Odiseje“ do „Gospodara prstenova“ i moderne fantastike, na istu, praktično nepromenljivu matricu. Matricu koje nisam bio ni svestan do trenutka kada je putešestvije mojih junaka bilo već pri kraju. Pogledajte pažljivo ovu priloženu sliku. Ona predstavlja svaki ikada zapisan herojski mit vredan kolektivnog pamćenja i prepričavanja. Ona, takođe, detaljno prepričava moju „Bajku nad bajkama“ u jednoj jedinoj slici!



Ko je to – i kako?! – mogao znati da unapred prepriča moju dobro skrivenu i čuvanu priču, čijem otkrivanju i konačnom zaokruživanju sam se radovao toliko godina? Autor knjige „Heroj sa hiljadu lica“, nastale sredinom XX veka, kao i slike koja je potekla iz nje i prilagođavana već stotinama, ako ne i hiljadama puta, zvao se Džozef Kembel. Bio je vatreni sledbenik učenja o kolektivnom nesvesnom K. G. Junga, baš onoga kog sam citirao u dodatnoj rečenici na početku objedinjenog ćiriličnog izdanja. Ta rečenica, puna simbola i značenja, istovremeno je i najbolji kratki opis obimne knjige koju sam objavio iz tri puta: „Nijedno drvo, kažu, ne može rasti do neba, ako mu koreni ne dosegnu najmračnije dubine.“

Možete li zamisliti pisca, uverenog u sopstvenu originalnost, kako širom otvorenih očiju prepoznaje u svojim delima iste postulate koje pripovedači koriste hiljadama godina? Možete li da sagledate ego koji se topi pred spoznajom da ništa novo nije dodao formuli uspešnoj vekovima? Slična slika, a zatim i knjiga koja je objašnjava, uverile su me da je čista sreća što sam moja dosadašnja dela napisao baš ja. Sreća i mladalačka tvrdoglavost koja je prerasla u naviku, jer je to mogao uraditi svako rečit i uporan, rešen da se prihvati posla prikupljanja i razvrstavanja. Obrasci po kojima je trebalo razvrstati deliće Bajke nisu moji, ma kako ja želeo da je tako, već pripadaju ljudskom rodu otkad je drevni čovek počeo da pripoveda. Paradoksalno i neočekivano, ovo čini moju prvu knjigu, enciklopedijski leksikon „Slovenska mitologija“, originalnijom od svih mojih romana!

Kao i mnogi epovi i mitovi, koji variraju od kulture do kulture i kada čuvaju zajednički koren, „Bajka nad bajkama“ prati svaki korak herojskog putovanja predstavljenog na slici, ali u stopu i doslovce, a ne u prenesenom značenju. Smrt, donji svet, ponovno rođenje ili preporod, epski preobražaj, sve je zaista tu! „Kako je ovo moguće?“, pitao se ovaj zbunjeni pisac tada, lišen iluzija. Nekako su sva znanja dostupna čoveku, u svim periodima, iznova i iznova pronalazila put do raznih umetnika, koji su, verovatno misleći poput mene da stvaraju nešto sasvim novo, zapravo rekonstruisali istu kompoziciju, menjajući samo deliće koji čine njenu celinu. (Da je zaista tako, još jednom sam se uverio nedavno, saznavši da je slično otkrovenje doživeo i Džordž Lukas kada je „sa jezom“ shvatio da prvi „Star Wars“ rukopis prati istu mitsku shemu, baš kao i prvi „Matrix“ npr.)

I nakon ovog otkrovenja, usledilo je oslobađajuće opuštanje. Ako to što stvaram prati vanvremensku mitsku matricu, ako koristim deliće starih pesama i priča očuvanih u jednom narodu i verovanja očuvana još šire, ja onda nemam ni čega da se plašim. Moja misija postaje jednostavna: da ono što je stvoreno, a zapravo preuzeto iz davnina, na najbolji način predstavim svetu, trudeći se da što više ljudi poruku čuje i razume. Da iz zaborava otkrijem stare legende i heroje kakvi su nam još uvek potrebni. Samo to i to je sve.

Osećam se slobodno nakon ovoga. Kada konačno iznesem na svetlost dana sve što sam prikupljao godinama, kada to zaokružim posebnim izdanjima ove godine, ja sam drugima prepustio dalje nošenje baklje, a oslobodio se kao stvaralac, dopuštajući sebi da se konačno bavim i drugim stvarima, a ne samo onima većim od života. Hvala vam što ste, bar kroz ovu priču, bili deo moje epske avanture koja je trajala preko osamnaest godina. Nadam se da ćete me pratiti i u onima što slede, sve i da budu manje čudesne.

Autor: Nenad Gajić