Hana Dič: Kako pozitivnije prihvatiti povratne informacije

Hana Dič je američka spisateljica koja živi u Los Anđelesu. Radila je kao tutor za prijemne ispite i master diplomu iz engleskog jezika i književnosti stekla je na Univerzitetu Kalifornije u Irvajnu, gde je proučavala marksističku teoriju i savremenu pop-kulturu. Radila je i kao urednica časopisa koji je posvećen umetnosti i ima master diplomu iz novinarstva sa Univerziteta Južne Kalifornije. Njeni tekstovi objavljivani su u časopisima kao što su Los Angeles Times, LA Weekly i Los Angeles Review of Books.

U razgovoru koji sledi autorka Hana Dič govori o tome kako je morala da pronađe književnog agenta koji će verovati u uspeh njenog trilera „Ubilački potencijal“ jednako kao i ona, o poukama koje se nada da će čitaoci izvući iz knjige, kao i o mnogim drugim temama.

A o čemu se radi u njenom romanu? Nakon što u luksuznoj vili u Los Anđelesu pronađe brutalno ubijene roditelje učenice koju priprema za prijemne ispite, tutorka Ivi primorana je da se dâ u bekstvo. Pridružuje joj se misteriozna žena koju je zatekla vezanu u plakaru istih bogataša. „Ubilački potencijal“ predstavlja modernu verziju filmova „Telma i Luiz“ ili „Boni i Klajd“, s tim što su u ovom slučaju u pitanju kvir junakinje kojima je na fakultetu predviđana blistava budućnost, a sada ih progone zbog ubistava.

Šta Vas je podstaklo da napišete ovu knjigu?

Ideja mi se javila dok sam živela u San Francisku, gde sam se preselila tokom pandemije. Prvi put sam imala stalan posao – kao urednica u studiju igrica za mobilne telefone. Da bih ga prihvatila, zamrzla sam doktorske studije. Plata jeste bila skromna, ali znatno veća od onoga što sam do tada zarađivala kao tutorka, konobarica ili asistentkinja na katedri za engleski jezik. Mislila sam da sam završila sa honorarnim poslovima, ali sam radila i po deset sati dnevno, često i vikendom, jedva uspevajući da platim kiriju za majušnu garsonjeru, koju sam prvobitno iznajmila s velikim uzbuđenjem.

Ubrzo sam ponovo počela da tražim dodatne poslove kao tutor, u nadi da ću raditi sa učenicima uveče ili vikendom. Međutim, plan je delovao prilično beznadežno, jer skoro da nisam imala slobodnog vremena. Usred prijavljivanja za ove poslove, otvorila sam Word dokument i zapisala: „Tutorka pronalazi ubijenu bogatu porodicu i kidnapovanu ženu u plakaru.“ Znate, tipična zdravorazumska ideja. Skoro odmah nakon toga počela sam da pišem knjigu.

Koliko je vremena prošlo od nastanka ideje do objavljivanja knjige? Da li se inicijalna ideja menjala tokom procesa pisanja?

Prošle su tri i po godine. Prvu verziju romana napisala sam za otprilike tri meseca, od decembra 2021. do februara 2022. godine. Budući da sam tada radila puno radno vreme, pisala sam uglavnom vikendom ili kad god bih pronašla slobodan trenutak tokom nedelje.

Roman sam završila neposredno pre povratka u Los Anđeles, a zatim ga na nekoliko meseci ostavila po strani. U međuvremenu sam nastavila da radim isti posao, vratila se na doktorske studije, držala večernje časove dva puta nedeljno i živela po hotelskim sobama dok sam tražila smeštaj. Bio je to potpuni haos i nikome ga ne bih preporučila.

Ipak, taj period je doneo i nešto dobro. Iako sam bila pretrpana obavezama, uspela sam da se distanciram od rukopisa kako bih mogla da steknem jasniji uvid u ono što sam napisala.

Tog leta poslala sam rukopis svojoj tadašnjoj agentkinji, ali joj se uopšte nije dopao. Nije bila oduševljena ni prethodnim romanom koji sam napisala. Bila sam očajna i osećala sam se sputano – imala sam dva romana za koja mi je rečeno da ih ostavim po strani i još jedan za koji sam potpisala ugovor, ali nismo uspeli da ga prodamo. Tri neuspeha zaredom nisu bili baš ohrabrujući.

Na kraju sam odlučila da je vreme da raskinem saradnju s njom – što je bilo zastrašujuće. Svaki pisac koji je prošao kroz ovaj proces zna koliko je to teško. Bilo je potrebno nekoliko godina da uopšte dođe do toga da sklopim ugovor sa agentom, ali sam osećala da ova nova knjiga ima potencijal i želela sam da saznam da li postoji neko ko će to prepoznati.

U potragu za agentom krenula sam krajem leta 2022. godine. Moj rođendan pada odmah nakon Dana zahvalnosti i baš tog dana dobila sam mejl od agentkinje kojoj sam se prvoj javila – pozvala me je na sastanak preko Zooma. Prvo sam pomislila da je posredi šala. Ubrzo smo potpisale ugovor, a odmah nakon Božića, kada sam uzela nekoliko slobodnih dana, uradile smo reviziju rukopisa.

Roman smo poslale izdavačima u februaru 2023. godine, nakon čega su usledili sastanci, pregovori i mnogo zaista neverovatnih stvari koje mi i dalje deluju nestvarno. Što se same ideje tiče, od početka sam znala osnovno – ko su likovi, ko je ubica, zašto se sve dogodilo i kakav je kraj. Te velike ideje nikada se nisu menjale, ali su ritam i struktura priče doživeli značajne izmene, naročito u središnjem delu romana.

Da li Vas je nešto iznenadilo i da li ste nešto novo naučili tokom procesa objavljivanja ove knjige?

Sve mi je bilo iznenađujuće. Nisam imala nikakva poznanstva u izdavačkim krugovima, pa se ceo proces potrage za agentom odvijao se uz pomoć Googla. Izdavaštvo mi je, iz ličnog ugla, delovalo kao prilično zatvoren sistem. Potpuno sam se oslonila na svoju novu agentkinju, koja me je strpljivo vodila kroz čitavo to ludilo: od slanja rukopisa, preko ugovora, do prodaje prava za inostranstvo i svega što je nakon toga usledilo.

Da li je bilo nekih iznenađenja tokom pisanja ove knjige?

Tokom prve verzije rukopisa iznenađenja nije bilo, ali sam u fazi uređivanja teksta mnogo naučila o sopstvenom načinu pisanja. Iako sam i ranije pisala romane i razmenjivala mišljenja s prijateljima i poznanicima koji su mi davali povratne komentare, ovo je bio prvi put da sam radila sa profesionalnim urednikom. Taj proces za mene je bio pravo otkriće.

Shvatila sam da sam prestroga prema sebi. Ako mi se izričito ne kaže da je nešto dobro, ja automatski pretpostavim da je loše i pokušavam to da prepravim — što, naravno, nema smisla, jer je ta ista knjiga prethodno kupljena i odabrana upravo zato što se dopala izdavaču. Trebalo mi je vremena da prihvatim da ne moram da menjam svaku rečenicu. Odbijanje je, svakako, važan deo procesa jer vas uči kako da primate kritiku, ali previše neuspeha ume da stvori loše i neproduktivne navike. Tek posle nekog vremena naučila sam da poverujem i u pozitivne komentare i da ih primim bez dovođenja u pitanje.



Šta se nadate da će čitaoci izvući kao pouku Vaše knjige?

Svaki čitalac je jedinstven i knjizi će pristupiti poučen sopstvenim iskustvima, sećanjima, pogledima na svet i stavovima – zato ne mogu da predvidim šta će svako od njih iz nje poneti. Mogu reći da sam tokom pisanja neprestano razmišljala o tome kako da platim račune i kiriju. To je briga koja tišti i likove u ovoj knjizi, baš kao i većinu čitalaca, jer je to naša svakodnevica. Mnogi od nas strepe da li će pokriti troškove stanarine, dugove i da li će preživeti sa skromnim primanjima. Zanimljivo je da takvi ekonomski problemi retko zauzimaju centralno mesto u romanima, a često se i potpuno zanemaruju. Kao čitaocu, to mi deluje pomalo otuđujuće, zbog čega se nadam da će oni koji dele taj osećaj u ovoj knjizi pronaći nešto što im pripada.

Koji savet biste uputili drugim piscima?

Čitajte raznoliko, ali promišljeno. Naravno, ključno je da dobro poznajete savremenu književnost unutar svog žanra, ali nemojte se zadržati samo na tome. Čitajte i van njegovih okvira. Čitajte publicistiku, kritike, teorijske radove i eseje. Čitajte svetsku književnost. Čitajte klasike. Vraćajte se knjigama koje volite.

Nemam strogo utvrđenu listu knjiga za čitanje, ali obično paralelno čitam četiri ili pet potpuno različitih knjiga. Trenutno, na primer, čitam istorijsku studiju o lovu na veštice u Salemu, nekoliko knjiga o tarotu (jer se i sama bavim veštičarenjem), dela Lucije Berlin, Džona Bergera i Hanifa Abdurakiba, kao i usmenu istoriju emo muzike s početka 21. veka. Verujem da je važno biti pomalo ekscentričan u čitanju – baš to otvara nove vidike i inspiriše na neočekivane načine.

Autor: Robert Li Bruer
Izvor: writersdigest.com
Prevod: Kristijan Vekonj

Foto: Trisha Harrison