Goran Petrović na ikonostasu

I kada se nije javljao sa novim pričama, romanima i novelama, kao nakon 2010, kada je objavio „Ispod tavanice koja se ljuspa“, sama pomisao da Goran Petrović postoji i nešto ipak piše uspokojavala me je svaki put kada bih se zamislio nad sudbinom srpske književnosti. Tih godina pojavila su se dva izbora njegovih priča, „Porodične storije“ (2011) i „Unutrašnje dvorište“ (2018), kao i jedan dramski tekst („Matica“, 2011), ali iščekivao se novi roman. Opet nešto veliko, ako je moguće.
 

Jer na ništa manje nas je i navikao. Otkako se oglasio, 1989, „Savetima za lakši život“, svaka njegova knjiga ne samo da je izazivala veliku pažnju već se sa pravom moglo govoriti da njegov umetnički nivo, ako uvek i ne raste, onda sigurno ne biva gorim sa godinama. Tako je 1993. stigao „Atlas opisan nebom“, tri godine kasnije „Ostrvo i okolne priče“, da bi 1997. objavio „Opsadu crkve Svetog Spasa“, jedan od najvažnijih, ako ne i najvažniji srpski roman te decenije (i narednih). Zatim, tri godine kasnije opet roman, i to veliki – „Sitničarnica ‘Kod srećne ruke’“, izvanredna povest o čitanju i povezivanju, zločinu i ljubavi. Deo kritike odmah je proglasio ovaj roman čak i boljim od prethodnog, ali čitalac neće pogrešiti koji god da odabere. Prepleti fantastike, liričnosti i sasvim andrićevskih gnomskih rečenica, po čemu je Petrović postao najpoznatiji, predstavljali su onu idealnu meru koja velikog pisca razdvaja od odličnog, ali ipak artističkog pripovedača. O tome svedoči i jedna od nagrada koju nisu svi naši uticajni prozaisti mogli da dobiju – Nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu.

Ovi romani status Gorana Petrovića u srpskoj književnosti potvrdili su zauvek. Istovremeno, oni su potvrdili da je svako vreme ono pravo ako je pripovedač od najviše mere. Njegovo poniranje u srednji vek, vraćanje u savremenost ili opet pripovedanje o nešto skorijim istorijskim događajima, stvarnim koliko i fiktivnim – uostalom, zbog brisanja ove granice smo ga i voleli – omogućavalo je uvek onu važnu meru opštosti i univerzalnosti jednog dela koje toliko nedostaje u savremenoj prozi. Neopterećen ideološkim hipotekama veka iza nas, a posebno njegove poslednje decenije, nastavio je da stvara prateći svoj unutrašnji ritam, mimo svih nametnutih očekivanja. Kao malo ko među srpskim piscima, umeo je da ih ne prihvati.

Tako je bilo u deceniji između „Sitničarnice“ i „Tavanice“. Već 2002. izašli su „Bližnji“, opet zbirka pripovedaka, naredne godine prva knjiga izabrane proze („Sve što znam o vremenu“), pa 2006. opet zbirka pripovedaka „Razlike“, i veoma zanimljiva knjiga zapisa „Pretraživač“ (2007). I ovde se videlo po čemu je Petrović veliki pisac. U vremenu apsolutne dominacije romana, on nije napustio kraće prozne forme, u kojima su uspešni bili samo najveći naši pripovedači, jer u književnosti kratka prozna forma zahteva izrazito visok nivo narativnog umeća, što nije svojstveno svima.

Biografiju jednog pisca dominantno obeležavaju književna dela, i tako je i ovaj kratki nekrolog napisan. Ali Petrović je i bio više od pisca. Njegov precizni urednički pečat godinama je obeležavao jedan od najznačajnijih srpskih književnih časopisa Povelja, koju izdaje Narodna biblioteka „Stefan Prvovenčani“ iz Kraljeva. I tu se vidi određena mera čoveka od formata – ostvariti se prvo u onom predelu koji nam je rođenjem, ili od Boga, darovan (a možda i zadat). Kao glavni urednik izdavačke delatnosti ove biblioteke, potpisao je mnoga važna dela koja su zauzela mesto u pesničkoj, esejističkoj ali i naučnoj produkciji srpske književnosti. Sa tog uglednog mesta dospeo je i u uredničku stolicu u „Službenom glasniku“. Time je svojim životom i radom obeležio gotovo sva mesta koja čovek koji se bavi književnošću, i živi književnost, može da obuhvati.

Početkom druge decenije 21. veka izabran je za dopisnog člana SANU, a 2018. za redovnog. Neko bi mogao da kaže, možda i ranije nego što je to za ovu instituciju uobičajeno. Međutim, nije bilo tako uvek: Ivo Andrić ili Dragiša Vasić takođe su izabrani za članove SANU u svojim zrelim, a ne poznim godinama. I tu dolazimo do jedne zanimljive sličnosti. Kao i njegov veliki pripovedni predak, i Petrović je bio oličenje pristojnosti i skromnosti, tako retke među savremenim književnicima. Poput Andrića, najintimnije događaje u životu sakrivao je uporno od javnosti, čuvajući izvesnu gospodsku ravnotežu koja se, na drugačiji način, osećala i u njegovom delu. Zato je i njegova smrt iznenadila sve, jer o bolesti je retko ko znao. I zato je i njegova sahrana, u krugu najuže porodice, bila svojevrsna poruka – sve što treba govoriti o Goranu Petroviću, sve po čemu će biti zapamćen u istoriji srpske kulture jesu njegova dela. To je bio njegov najpresudniji izbor.

Zbog toga ostaje dvostruki žal – sa jedne strane zato što je odlazak vrhunskog pripovedača uvek preuranjen, a sa druge što je prvi uvid u njegov roman-deltu, desetoknjižje koje je trebalo da poveže rukavce od srednjeg veka do savremenosti, i koje nam je naslutio kroz romane „Papir“ i „Ikonostas“, ostalo nedovršeno. Da je ovo delo bilo završeno, šta bismo saznali o sebi? I kao književnost, i kao kultura, i kao narod? Na kraju romana „Ikonostas“ Petrovićev Konstantin Filozof, nakon što je ispratio dalekovica Dovolja da ode koliko je potrebno da bi sagledao despotov Beograd, postavlja dalekosežno pitanje: „Šta ako on izvesti da se ove zemlje i ne vide?“ A sledeća Filozofova replika još više je opominjuća: „I da li će budući ovdašnji vladari to moći da shvate, hoće li moći da se pomire sa tim da i njih, kao i ove zemlje, niko ne primećuje? – Ili će učiniti sve da makar oni budu viđeni, bez obzira na to kolike su žrtve?!“

U ovakvim rečenicama, koje rado pamtimo, čitalac se suočava sa upitnom svrhom velikih poduzeća pred destruktivnim talasima istorije, baš kao i Andrićevi graditelji. Autor „Ikonostasa“, međutim, imao je više sreće od despotovog grada. Ako i nije stigao da dovrši svoju pripovednu građevinu, sebi je obezbedio mesto u velikom ikonostasu srpske književnosti, koji stoji na onom mestu u hramu naše kulture, koje narod odvaja od tajne njegovog usuda. A može li jedan pisac više od toga?

Autor: Nikola Marinković
Izvor: Pečat