Enes Halilović: Neznanje je strašno ljudsko oružje

Sudbina. Desi se tako da sa neba udari suša, ne da bi ljudi gladni ostali, no da bi istinu znali. I da bi neko, u nekoj kući, isključio nadu i legao da spava.



Kako izgleda kad se „isključi nada“, i ovom svojom mišlju, sabrao je među korice novog romana „Bekos“ Enes Halilović, jedan od naših najznačajnijih savremenih pesnika i pisaca. Posle šestogodišnjeg „češljanja“ novinskih tekstova, sudskih spisa, policijske dokumentacije, razgovora, nastalo je, kako kaže, svedočanstvo o vremenu u kojem živimo, ali i onome na šta je čovek sve spreman. A spreman je da iz koristi ubije, čuva pokojnika u zamrzivaču, pokrade mrtvaca, napravi pseću vilicu (i naplati „ujed“ od države), kidnapuje dete, prevozi heroin u kolima hitne pomoći... Ipak, pisac kaže da je „Bekos“, pre svega, roman o deci.

„Ovo je knjiga o deci koja nisu imala pažnje, podizanoj bez roditelja ili onoj koju su odgajale tetke. Želim da čitalac sve moje likove posmatra kao decu i kroz naš odnos prema njima: koliko smo im dužni, šta od nas očekuju i da li smo sa njima onda kad smo im najpotrebniji. Detinjstvo je važan prostor i svaki život možemo posmatrati kroz prizmu detinjstva.“

Reč bekos prvo su izgovarila deca u Egiptu. Herodot je verovao da je najstarija, iskonska reč – ona koju izgovara čovek koji nije učen jeziku. Bio je to deo „eksperimenta“ kako bi se otkrilo koji je narod najstariji. Reč je, inače, frigijska, a Frigijci su poreklom sa Balkana. Odatle su otišli u Malu Aziju, objašnjava naš sagovornik.

Pripovedanje počinje prilično lagano i humorno, sa scenama na nivou vica o „pomamljenoj“ ženi i bračnom neverstvu. Sledi nagli zaokret i ono što bi se moglo nazvati „izložbom narodnog nemorala“?

To je zapravo priča o celom Balkanu, od Triglava do Crnog mora, odakle kreću velike migracije i mnoge nesređene stvari. Treba nam mnogo reda i zakona da se vratimo disciplini i poštenju. Literatura jeste tu da svedoči o svemu što se dešava i što pisci vide. Nije moje da pravim crno-bele likove, moje je da pokažem moj doživljaj sveta i vremena u kojem živim. Zato je roman svedočanstvo ne samo ovog kraja, Pešterske visoravni, nego celog Balkana i njegovog značaja kroz istoriju. To je i priča o migracijama, raseljavanju i vekovnom odlivanju stanovništva.

Vašim istinitim i mogućim pričama potvrđuje se teza da je dete otac čoveka?

Ne samo da je detinjstvo ostavilo traga u svakom odraslom čoveku, već bih rekao da niko nikada i nije izašao iz te opne. Mi samo fizički rastemo, ali ostajemo deca. Želeo sam da literarno progovorim kroz stav da je taj period koren svega potonjeg. Dakle, moj roman jeste o deci koja mi jesmo, kao i o deci koja od nas nešto očekuju.

Za Vašeg junaka Amela, odnosno Amelu („Virdžinu“), važi misao da „kad te roditelj uništi, ni države ni vojske ne mogu te izbaviti“?

Iz odnosa prema detetu vidi se cela istorija. Ključno pitanje je čemu ćemo naučiti potomstvo: da budu slobodni ili neslobodni ljudi. I moj junak Amel traga za sobom jer je porodica zagubila njegov istinski put, identitet i njegovu prirodnost. Milijarde ljudi postoje na svetu i mnogi žive u lažima koje je društvo oblikovalo ili ih je oblikovala porodica. Ili su pak oni sami učestvovali u njihovom zidanju. Ključno je, kako kaže Ezra Paund, biti upućen na svoju glavu. Jer kada čovek „bude upućen na svoju glavu“, saznaće istinu i o sebi i o drugima.



Samo su četiri lika u Vašem romanu pozitivna, moralno čista. Jedan od njih je Derdemez?

To je stvarni lik, učitelj. Zaista je postojao, ubijen je septembra 2011. godine zbog 1600 evra i 20 hiljada dinara. Beležio je narodne umotvorine svoga kraja, o njemu je odbranjena jedna doktorska disertacija i snimljena dva dokumentarna filma. Inače, kuća mu je bila na samoj granici Srbije i Crne Gore. Ubistvo je ostalo nerazjašnjeno, kao i ubistvo Milice Kočović koja se, takođe, pominje u romanu, istina, ne pod svojim imenom. Reč je o starici od 82 godine, koja je čuvala stoku, a ubijena je metkom u potiljak.

Da li dobri ljudi u nemoralnom vremenu uopšte imaju šansu?

Ne mogu da delim književne junake na dobre i loše, pa ni same ljude. Nisam vičan da svakog čoveka po tome prepoznam. Svet je dosta složen mehanizam i ne možemo ga pojednostavljeno gledati. Čovek je kao klatno: nekad se pokazuje u jednom, nekad u drugom izdanju. Kako će dobri ljudi opstati na svetu? Teško, ali verujem da hoće...

I Vaši negativci, poput Lemeza (plaćenog ubice i porno-glumca) poseduju svoju meku i nežnu stranu?

Imao sam prilike, istražujući građu za ovaj roman, da razgovaram sa mnogim ljudima sa one strane zakona. I o njima postoje neke iznenađujuće činjenice, pitanje je samo šta ih je gurnulo da krenu određenim putem. Opet kažem, moja umetnost ne tumači svet nego pokazuje moj doživljaj sveta. I taj Lemez je dete, željno pažnje kao i svako drugo.

Oslikavate i mentalitetske odlike i običaje, sujeverje zbog kojeg se mnoge loše stvari dešavaju na Balkanu...

Neznanje je strašno ljudsko oružje, a zabluda s njim ujedinjena – još je strašnija. Sujeverje ima neku svoju ulogu, ipak, može biti kobno. Ključno pitanje je da li je moja priča zanimljiva ili ne, a koje ću sve „ukrase“ u nju da stavim bio je moj izbor. Svedočim vreme u kome živim, pišem o mnogim stvarima koje su mi poznate i dovodim ih u vezu. Romanu nisam posvećivao samo rad i pažnju, nego i ljubav. Pisao sam s ljubavlju da bi knjiga ustreptala među ljudima i uznemirila svakog čoveka.

Da li taj „uznemiren čovek“ ima gde da pobegne kao što je to učinio jedan od Vaših junaka?

Niko ne može pobeći od svoje sudbine. Kao što je Kavafi rekao: „Onaj grad u kome smo odrasli, uvek će nas pratiti.“ Ni moji junaci ne mogu pobeći od sebe i svoje odgovornosti. Čovek je na svakom mestu ono što jeste: ni tuđina, ni daljina, ni vreme ne mogu ga izvući iz onoga što mu sudbinski pripada. To je znao Sofokle, a o tome i ja nešto pokušavam da napišem.

Čitalac je zatečen preciznošću i oštrinom Vašeg pogleda iznutra. Sve izgleda autentično, u punom koloru, kao na filmskom platnu?

Bekstvo iz zatvora „Krstovi“ u Sankt Peterburgu opisano je potpuno istinito – sva imena, likovi, broj sobe, ograda, terasa. Građu sam pronašao u spisima na osnovu kojih je napravljen i jedan dokumentarac. Inače, likovi imaju nadimke jer je u kriminalnom miljeu to normalno i oni su sasvim prirodni. U mojoj prozi postoje čestice koje su umetnute u tekst. Stihovi, dokumenti, poneki novinski članak, svedočenje, nešto što sam saznao razgovarajući sa ljudima. Kroz literaturu i moj pravac kvantunizam analizaram odnos čestice (odnosno fragmenta) i celine. Tako i ovaj roman ima pesničke i dokumentarne fragmente, mada je u dobrom delu zasnovan na faktografiji. Ali u osnovi svake proze treba da bude poezija. Ključno pitanje je: da li sam ja i u ovoj prozi pesnik?

 Sudbine Vaših likova imaju mnogo dodirnih tačaka sa antičkom tragedijom, pa i i teomahijskom krivicom predaka – nasleđeni greh iskajavaju nove generacije?

U moj literaturi postoji to antičko nasleđe, odnosno novo tumačenje nekih mitova. Bilo je toga i u „Ljudima bez grobova“ i u „Ako dugo gledaš u ponor“. I u ovom romanu ima tragova stare rimske i grčke književnosti. To su neka moja nova tumačenja prošlosti, odnosno antičke kulture i literature, preko Vergilija, Homera, Sofokla, a zasnivaju se na stavu da je Eneja glavni lik Rima, a Autolik (Odisejev i Jasonov deda) glavni junak stare grčke književnosti.
 
Autor: Vukica Strugar
Izvor: novosti.rs