Elenor Katon o tome kako je napisala „Videla“

Sazvežđe zodijaka i Novozelandska zlatna groznica 1860. inspirisali su Elenor Katon da napiše roman koji joj je doneo Bukerovu nagradu.



Kreativni uticaji mogu imati pozitivna ili negativan naboj, bilo da imitiramo („Želim to da probam!“) bilo da prkosimo („Želim da to uradim drugačije“). Oba tipa uticaja su od vitalnog značaja za ideju. Ako teramo inat, ideja će iskakati na svakoj stranici nauštrb svega ostalog; ako se zaglibimo u imitaciju, i ideja će biti neinventivna. Smatram da onaj trenutak u kojem se ova dva naboja susretnu – kada imaginacijom spojim ono što volim kao čitalac sa onim za čime težim kao čitalac – to momenat kada se rađa ideja za priču.

Kod „Videla“ pozitivni naboj je došao prvi. Oduvek sam volela da čitam knjige za decu i tinejdžere, posebno one pune misterije. Trilogija Filipa Pulmana o Seli Lokhart, „Ostrvo s blagom“ Roberta Luisa Stivensona, Avijev „Beyond the Western Sea“ i „The True Confessions of Charlotte Doyle“ su romani koji su ostavili snažan utisak na mene. Čitala sam ih i volela na drugačiji način nego što sam čitala i volela druge knjige. To su bile knjige koje su me uverile da želim da pišem, i nanovo sam ih čitala ne osećajući samo divljenje već i zahvalnost jer su mi pružile životnu vokaciju. Ima puno knjiga kojima se divim, ali koje me nisu zadužile, ili prema kojima ne osećam privrženost. Ta vrsta divljenja, iz mog iskustva, ne stvara spone uticaja: nije dovoljno lična.

Od samog početka imala sam ambicije s romanom „Videla“, imala sam smer, ali ne i pravu ideju. Zbog svih knjiga koje sam volela kao dete, znala sam da želim da napišem avanturističku misteriju. Znala sam da želim da napišem knjigu koja se dešava na Novom Zelandu – moj prvi roman nije bio postavljen nigde konkretno i želela sam da vidim da li sam u stanju da napišem priču koja je čvrsto vezana za određeno vreme i prostor. Zlatna groznica na zapadnoj obali sredinom 1860. godina se prirodno nametnula. Zapadnu obalu Novog Zelanda poznajem dosta dobro, a zlatna groznica je izgledala kao dobra scena da se na njoj odigra avanturistička priča. Počela sam da čitam građu o zlatnoj groznici, a to me je navelo da istražujem prirodu bogaćenja, pa onda i kakvi se sve trikovi i iznevereno poverenje vezuju za to, što me je onda uputilo na proricanje sudbine, i na kraju sam stigla do zvezda.



Dosta beležim dok čitam, pogotovo u početnim fazama istraživanja. Podvlačim sve što mi se učini zanimljivo, a zatim prekucam sve što sam podvukla, a potom odštampam sve što sam kucala i nanovo čitam ove odštampane beleške što je češće moguće. Uz esejistiku sam počela da čitam i devetnaestovekovne romane i krimiće koliko sam mogla, podvlačeći idiome, detalje iz tog perioda i bezazlene sitnice koje su činile radnju. Najveći deo beleški nikada nije stigao do „Videla“, barem ne direktno, ali ja nikada ne mogu da počnem sa pisanjem bez takvih beleški. Na više načina ovu početnu fazu doživljavam kao proces narastanja autoriteta, pronalaženja perspektive za sirov materijal budućeg sveta romana. Uvek mi se dopadalo što reč „autor“ potiče iz latinskog augere, uvećavati se.

Ova faza čitanja i istraživanja trajala je gotovo dve godine, ali sve do samog njenog kraja ideja nije bila zaista rođena. Kao osoba koja voli igre, učila sam da čitam iz tarot karata i naletela sam na primerak „Zamka ukrštenih sudbina“ od Itala Kalvina, čiji je zaplet građen po obrascu špila tarot karata. Užasno mi je teško išlo čitanje iako je knjiga bila tanka i dok sam se borila da izađem na kraj sa njom zapitala sam se zašto su romani koji imaju kompleksnu strukturu često inertni i zašto strukturalni obrasci često staju na put čitaočevoj zabavi i zadovoljstvu. Zar struktura mora da bude nauštrb zapleta? Ili je moguće da roman istovremeno ima i razrađenu strukturu i aktivan zaplet? Razmišljala sam kakav sam roman želela da „Zamak ukrštenih sudbina“ bude i ovo je bio uticaj mog negativnog naboja, prkosan više no imitatorski, više ono čemu sam težila nego ono što sam volela.

Na internetu sam pronašla program koji je mogao da prati kretanje planeta kroz sazvežđa zodijaka. Ukucala sam koordinate Hokitika zlatnih polja, vratila sat na 1864, kada je zlato prvi put otkriveno u tom području, i počela da posmatram kako se nebeski svod okretao. Tokom četiri sledeće godine, što je bilo vreme zlatnih nalazišta, pratila sam kretanje sedam tela koja su se mogla videti golim oko na nebu iznad Hokitika, pitajući se kako da zodijačke arhetipove preobrazim u ljudske karaktere, a sekvence horoskopa u priču. Nešto mi ja zapalo za oko, trostruka konjukcija u Jarcu, to je kuća koju je Jung povezivao sa kolektivno nesvesnim, i znala sam da imam odakle da počnem…

Izvor: theguardian.com