Dženi Kolgan: Romani su uvek bili ženska, intimna pasija

Kada sam ugledala zdanje Beogradskog sajma, dah mi se oduzeo. Bila sam zadivljena. Mislim da je zgrada neverovatna. Zaista imate nešto posebno, prvi je utisak škotske bestseler spisateljice Dženi Kolgan, koja je bila jedna od dva najznačajnija inostrana gosta 68. Međunarodnog beogradskog sajma knjiga.



Škotska spisateljica je u utorak potpisivala svoja širom sveta voljena dela na Sajmu, posebno poslednji roman u izdanju Lagune – „Prolećna oluja“, a u sredu se družila s čitaocima u knjižari Delfi SKC. I taj neposredni kontakt s čitaocima, kako Dženi Kolgan priznaje u razgovoru za Nova.rs, nosi nešto unikatno:

„Sajmovi knjiga svakog pisca dodiruju na specifičan način. Evo vi imate Sajam knjiga, tu je onaj u Frankfurtu, pa u Geteborgu… I gde god odete, možete da se susretnete s piscima, izdavačima, s ljudima koji, prosto, vole knjige. Imate mogućnost da se susretnete s piscima odasvud, i to je najbolji način da se desi kulturna razmena. Ponekad imam utisak da su sajmovi kao neka podzemna mreža zahvaljujući kojoj ljudi mogu da čuju o knjigama i nekim pristojnim stvarima koje čine život. Poput nekog zraka svetlosti“, naglašava Kolgan, koja tokom prve posete Beogradu nije oduševljena samo arhitekturom Hale 1 Beogradskog sajma, već i čitavim gradom.

„Ovde je zaista fascinantno. Išla sam na Kalemegdansku tvrđavu i pogled je fantastičan, a kad sam ugledala one topove… Ah (smeh). Prosto, puna sam utisaka. Srbija je tako značajna zemlja, mešavina različitih uticaja. Čini mi se da ovde nije dosadno nijedne jedine sekunde (opet smeh).“

Kad već pominje kako ovde nije dosadno, pitam je da li je možda strahovala da dođe ovde zbog nestabilne političko-društvene situacije u zemlji u poslednjih 12 meseci.

„Pa ne. Uostalom, nisam ovde došla kao običan turista, uživam neke privilegije. Ali da, znam dosta o situaciji ovde. I mogu samo da se nadam da će se sve završiti kako treba, mirno. Znate, teško je, jer ljudi obično imaju predrasude o nekim zemljama, ne poznaju dovoljno prilike. Pa mene stalno pitaju kako se borimo sa silnim migrantima u Velikoj Britaniji. A ne obraćaju pažnju na medijsku propagandu. Slušaš tako kako je London, koji je fascinantan grad, prepun migranata i više ni sam ne znaš šta je istina…“
 

Pre nego što je postala spisateljica, poznata po delima „Mala knjižara srećnih krajeva“, „Božićna knjižara“, „Letnje nebo“, radila je u zdravstvenom sektoru, kao i silne druge poslove, a za razliku od većine pisaca, u novinarstvo je „zagazila“ tek kada se već proslavila kao književnica.

„Novinarstvo i književnost imaju mnogo dodirnih tačaka. Ako pogledate dela nekih od najvećih romanopisaca, poput Čarlsa Dikensa, to je u suštini novinarstvo. Možda junaci nisu stvarni, ali svet koji dočaravaju jeste. Volim to uzbuđenje koje novinarstvo donosi. Nekad mi traže da za 45 minuta napišem 1.000 reči na određenu temu, i to je izazov. Volim tu brzinu koju novinarstvo pruža. Kad pišete roman, provedete godinu dana stvarajući, a ovde nešto treba da iznedrite iz sebe za tili čas. Novinarstvo je dobra injekcija adrenalina.“

Prvi roman „Amandino venčanje“ napisala je pre 25 godina i već s prvencem očarala publiku. Upitana zašto su čitaoci toliko bili oduševljeni „pejzažom“ u kom je dočarala aristokratiju, dvorce, plemićki London i što je najvažnije – naum da se jedan Škotlanđanin zaustavi u nameri da oženi pogrešnu ženu, ovako odgovara:

„Uh, to je bilo tako davno… Verujem da je duhovitost romana osvojila čitaoce. Takođe i iskrenost. Mislim da je imao dosta dodira s onim što sam tad prolazila u životu. Uvek su prvi romani pisaca veoma autobiografski. Ako želite da budete dobri prema piscu, nemojte da čitate njegov prvi roman. Previše ga razgolićuje, a toga on nije ni svestan. Ali kad je roman postigao uspeh, shvatila sam da ne želim da radim ništa drugo u životu, već da pišem. I da pišem mnogo, najbolje što znam. A ja sam napisala četrdesetak knjiga. Takve šanse ti se pružaju veoma retko. Mnogo sam ljudi srela koji su svoje šanse prokockali i znala sam da to nije moj put.“

A na pitanje koliko tržište utiče na ono što će pisac iznedriti iz sebe, odgovara potvrdno:

„Ali opet ja pišem da bih zadovoljila pre svega sebe. Naravno da si ponekad, kao pisac, u modi, bude i trenutaka kad više nisi u fokusu, ali to je deo posla. No ako počneš da se povodiš za tržištem, ne može na kraju tvoje delo da bude istinito. Publika će te ‘provaliti’. Zato uvek pišem samo za sebe“, odsečna je Dženi Kolgan, ali primećuje da se tržište promenilo i da mladi, nažalost, sve manje čitaju.
 

„Na sreću, moji čitaoci su malo stariji i odrasli su uz moje knjige. Ali evo primera: ako gledate starije epizode serije ‘Prijatelji’, videćete da svi u kafiću sede i čitaju knjige, a danas kad sednete u kafić, svi bulje u telefone. Opet, i pored svega, knjige su opstale. Tokom pandemije sam primetila kako su se ljudi vratili knjigama. A setite se kako se knjigama ‘preti’ decenijama i decenijama – te nestaće s pojavom radija, pa televizije, onda interneta, niko ih više neće čitati… Dakle, nema razloga za paniku.“

Naglašava spisateljica i kako su se knjige održale zahvaljujući ženama, koje su strastveniji čitaoci od muškaraca.

„Pa moja baka nikada nije radila, bila je domaćica sa sedmoro dece, ali knjige nije ispuštala iz ruku. Rekla bih da su romani uvek bili ženska, intimna pasija.“

Iako se proslavila u takozvanom ljubavnom žanru, mnogo je dečjih knjiga iza Dženi Kolgan, pa čak i naučnofantastičnih. Spisateljica ukazuje da kad piše za decu ima potpuno drugačiji pristup. Jer svaka reč ima specifičnu težinu.



„Zapravo sam počela da pišem dečje knjige zbog svoje ćerke koja danas ima 16 godina. Kada sam završila prvu dečju knjigu, bila sam s ćerkom u galeriji i čitala joj naglas ono što sam napisala. I dečačić pored nas prišao je i slušao pomno. Tada sam znala da sam uspela. Deca naprosto žele da slušaju priče. A imala sam sreću da imam svoju decu, nad njima sam ‘vršila eksperimente’ (smeh).“

Najdirnutija je, priznaje, kad čitaoci kontaktiraju s njom i kažu koliko su im njene knjige pomogle.

„Jedna od poruka je: ‘U teškim danima vaša knjiga mi je bila sve.’ Ponekad ne veruješ da nešto što si napisala u kafiću može toliko da znači jednoj osobi. Jedna od najlepših stvari u ovom poslu jeste kad se susretneš, na bilo koji način, sa svojim čitaocima. Ljudi kontaktiraju sa mnom preko društvenih mreža, na potpisivanjima knjiga širom sveta ponekad nemaju hrabrosti, zbog jezičke barijere ili emocija, da mi se obrate, pa mi dostave rukom ispisanu poruku. Dobijala sam i pisma čitalaca iz zatvora. I sve ih čuvam.“

Dženi Kolgan je čitavih sedam godina života provela u Francuskoj. I iskustvo života „preko“ pomoglo joj je da uvidi sve prednosti Škotske.

„Kad se vratiš, sve vidiš drugačije. Sve ono što mi je kao mladoj smetalo, na primer to što svi vole da pričaju, što sa svakim, od prodavačice u supermarketu, preko kelnera, do vozača autobusa prosto moraš da pričaš a želiš da ćutiš – sad volim. Ranije nisam ni primećivala te predivne škotske pejzaže, a sad ne znam šta mi je lepše – da li morska obala ili planine… Shvatila sam koliko je dragoceno da možeš od rana jutra do počinka da slušaš huk mora, vode. Ali i Francuska je divna zemlja za život, imaju odličan zdravstveni sistem i jedu tako dobro (smeh).“
 

Knjige Dženi Kolgan prodaju se u milionskim tiražima. Iako dobra prodaja znači da nema mesta za paniku, opet bestseler „titula“, kazuje, nosi i određenu odgovornost.

„Ali tako je u životu. Neko će reći da je Tejlor Svift s novim albumom, za koji mislim da je savršen, omanula. Poenta je da ako izabereš svoj put u životu, svestan si odgovornosti. Radiš svoj posao najbolje što možeš i nadaš se da će tvoj izdavač to prepoznati. Pa evo u Srbiji imam najboljeg mogućeg izdavača – Lagunu i prevodioce. Znate, privilegija je kad pisac biva prevođen na druge jezike. Najpre, to ti omogućava da vidiš svet, pa stigla sam do Arktika, Brazila, Španije, što je neverovatno, a s druge strane jedna sam od retkih spisateljica čija se dela prevode na arapski jezik. Moje knjige, ponekad i tajnim putevima, stigle su do čitateljki u Avganistanu. Šta ćete više od toga?“

Dženi Kolgan jedna je od najvoljenijih autorki takozvane feel good literature, a na pitanje zašto je čitaocima potreban eskapizam škotska spisateljica odgovara:

„Zato što smo okruženi glupim vestima. Preopterećeni smo informacijama, od kojih je većina apsolutno đubre, sve je danas ustrojeno tako da nas zaplaši i zato nam je potrebna ravnoteža. I mislim da u svojim knjigama pružam lep, ne i nemoguć pogled na svet. Nisu svi ludi. Većina ljudi su dobri prema svojim komšijama, većina njih će pomoći drugima u kriznim trenucima, a zasipaju nas sa svih strana mržnjom. I to oni koji obrću novac. E ja se tome suprotstavljam! Taj konstantni narativ kako je sve strašno čini nas tužnim ljudskim bićima. Ne dozvoljavam to. Moje knjige možda nikome nisu promenile život, ali ako sam nekom dan učinila lepšim, moja misija je ispunjena!“
 
Autor: Jelena Koprivica
Izvor: nova.rs