Dženi Kolgan o romanu „Prolećna oluja“: Kako pronaći put do ispunjenog života

Ponovo imamo priliku da razgovaramo sa Dženi Kolgan, autorkom bestselera Njujork Tajmsa, a ovoga puta povod je njen najnoviji roman „Prolećna oluja“, koji je nedavno stigao na police knjižara.

Možete li ukratko da nam kažete o čemu govori „Prolećna oluja“?

Ovo je priča o krugu pletilja, odrastanju pod okriljem žena u okviru malih zajednica, kao i o hrabrosti neophodnoj da se izgradi vlastiti život. U njoj ima puno plesa, hrane, prelepih škotskih predela i verovatno više kokošaka nego što je zaista neophodno.

Na kraju samog romana, u pogovoru, pominjete da ste i Vi, i Vaša majka i Vaša baka plele! Imajući to na umu, kao i bliskost junakinja Vašeg romana, da li bi se moglo reći da su likovi Gerti, njene majke i bake zasnovane na vama?

Likovi nisu zasnovani na mojoj porodici, ali priča o pletenju jeste. Moja baka je bila sjajna u pletenju, ali je imala užasan ukus, pa smo stalno na poklon dobijali ljubičaste kardigane sa crnim rukavima i slične kombinacije. Moja mama je volela da plete dok gleda televiziju, i u njenom radu se uvek moglo primetiti kada bi joj nešto bilo zaista interesantno i odvuklo pažnju, jer bi pletivo na određenim mestima bilo labavije. Pogotovo kada god bi Robert Redford bio na ekranu! Kada je ostarila pažnju joj je odvlačio Denis Hejzbert. Njega je stvarno mnogo volela. Gledala je sve moguće filmove koji joj inače ne bi pali na pamet, samo zato što je on glumio u njima. Mnogo mi nedostaje.

Koliko dugo ste pisali roman „Prolećna oluja“?

Obično mi je potrebno nekoliko meseci da napišem prvu verziju, nakon čega moji urednici i ja prionemo na posao i radimo na tekstu dok sve ne bude savršeno. U suštini, sam proces pisanja podseća na rasplitanje pletiva. Volim kada mi čitaoci kažu da pišem lagane, tople priče – to je ono što želim da osećate dok ih čitate, iako ih ja ne doživljavam tako dok ih pišem!



Kada bi usledio nastavak „Prolećne oluje“, u kom pravcu bi se nastavili životi Gerti, Struan, Morag i ostalih likova?

Volim da zamišljam kako moji likovi nastavljaju sa svojim malim životima nakon što se knjige završe. Struan mi je jako drag – on konačno priznaje sebi da zapravo ne želi da bude rok zvezda i da mu se dopada da bude učitelj u osnovnoj školi. Verujem da možete da budete zaista srećni tek onda kada se oslobodite pritisaka svega onoga što mislite da se od vas „očekuje“ u životu, bilo da su to očekivanja od strane porodice ili vaša vlastita. Mnoga istraživanja pokazuju da je čovek najsrećniji kada ima krug prijatelja, kada je blizak sa svojom porodicom i ima čime da se bavi. Postoji jedna stara, pomalo tužna narodna pesma koja ide ovako:
 
Mislio sam da ćemo se skućiti
imati nekoliko jutara zemlje
da će vatra goreti na ognjištu
a deca se igrati na tepihu.
 
Naravno da to nije jedini put do ispunjenog života, ali mislim da bi se upravo to Gerti dopalo.

Koje pouke i emocije biste voleli da čitaoci izvuku iz „Prolećne oluje“? Za mene je ključna poruka bila da slobodno maštam ali ne zaboravim da živim u stvarnosti, i da bi trebalo da se potrudim da ostvarim svoje snove.

Univerzalna poruka, zar ne? Predivno je maštariti, ali nikada ne smete dozvoliti da to utiče na stvarnost, na vaš život i ciljeve. Iako je teško znati u mladosti šta tačno želimo, kada to spoznamo, moramo to jasno i da komuniciramo. Jer niko ne može da vam čita misli. A ko pita, ne skita. Možda nećete uvek dobiti željenu reakciju ali ćete tako uštedeti dosta vremena.
 
Autor: Bjanka Vandenbos
Izvor: booknotions.com
Prevod: Kristijan Vekonj