Duhovi mesta sa Anom Atanasković

Ana Atanasković je spisateljica koja je u svojim romanima, člancima i pesmama uspešno oživljavala duhove prethodnih vremena, zaboravljenih heroina a pre svega duhove mesta. To je i cilj njene nove knjige koja se bavi prestonicama Srbije.



U jednom intervjuu ste pomenuli da treba pratiti ono što vas pokreće na rad: kada ste to kod sebe osvestili?

Bilo je više takvih faza u mom životu, naizgled zbog različitih povoda a, uistinu, uvek sličnih jer su sve u službi lepoti. Prvo, studiranje engleskog jezika i književnosti (sa akcentom na književnosti), onda sećanje da sam oduvek pisala (od detinjstva) i da sam izgubila osam godina do poslednje faze, kada želim da pišem o blagu koje postoji u našim muzejima. Potrebno je da pratimo ono što nas nosi, ono što bismo radili i da nemamo nadoknadu. Momo Kapor je jednom, kada su ga pitali šta bi radio da niko ne čita njegove knjige, odgovorio da bi ih štampao sam i delio listove u Knezu.

Rad je i važan oblik molitve. Biti koristan. Biti od koristi. Služiti nečem većem od nas.

Kako uhvatiti „duh“ mesta i gradova?

Ljubavlju. Možda deluje kao kliše, ali to je najbolji način. Kada se nešto voli, o tome se brine, primećuju se svi njegovi detalji, i želimo da postanemo njegov deo. Slušamo, osluškujemo, gledamo. Mnogi prolaze pored beogradskih fasada (a tako je i u drugim gradovima, nažalost), i ne podignu pogled. Ne zastanu. Ne dive se statuama.

Ljubav uzbuđuje i uzburkava. Ljubav i druženje. Prijatelji mogu da vas odvedu na mesta koja ne znate i da vam daju deo sebe na njima. To je duh.

Kako je povezati se sa (skoro pa nepostojećim) gradovima poput Debrca?

Nije lako. Debrc je jedna od „rana“ u mojoj novoj knjizi „Prestonice“, zato što je dvor kralja Dragutina, čiji je taj grad bio prestonica, nestao, a naš sopstveni nemar, kao i neke zakulisne radnje su doveli do toga i da mnogi artefakti budu razneti kojekude. U stvari, ruševine su sačuvane, ali su u očajnom stanju i to mi je veoma bolno. Teško podnosim takve istine.

Ali, ipak, povezala sam se... Delimično jer sam o Dragutinu već pisala u svom romanu o njegovoj majci, Jeleni Anžujskoj, a drugim delom jer uvek nađem detalje kojima mogu da se divim. U ovom slučaju to je jedna ikona u sadašnjoj crkvi u toj varošici.

Da li Vam je istraživanje za neku knjigu promenilo pogled na svet?

Mnoge knjige u kojima ima duhovnosti jesu, jer sam im davala svoju veru, ili bar svoj lični pokušaj vere, jer ne mogu da tvrdim koliko u njoj „uspevam“, ali svakako znam da sam tražila odgovore za svoje junake u najdubljim odajama sebe.

Šta mislite o odnosu prema sećanju i istoriji u Srbiji?

Klackav je. Rođena sam u Kruševcu, odrasla sam pored Zapadne Morave, igrala sam folklor, oduvek sam volela našu istoriju, meni su sećanje i ljubav prema našim prostorima u krvi. Ali i ja sam bivala razočarana nekim pojavama, nemarima... Pa se, onda, opet vraćala, naročito kada mi je urednica predložila da napišem knjigu o Srbiji. Generalno gledano, opšti odnos prema onome šta imamo nije baš dobar. Pogledajte samo u kom su stanju tvrđave i utvrđenja na našoj teritoriji... za mnoge se ne zna, mnogima se ne može prići, a neke propadaju.

Kako uspevate da održite spisateljsku rutinu?

Lako. Pisanje je moj život. Pišem stalno. Otkako ustanem, moji junaci i teme žive sa mnom i ja sa njima, a praktično pišem uveče. Ne znam za vreme u kome nisam posvećena nekom smislu, u nekoj aktivnosti zarad smisla.



Koji deo spisateljskog života najviše volite: ideju, pisanje, izdavanje, promociju?

Ideju, definitivno. Ona je veoma uzbudljiva. Od nje se može poleteti. Ona golica, boji život. Promociju najmanje volim. Proces stvaranja knjige je isto interesantan, naročito rad sa urednicom. Pisanje volim, ali ono nije lako i nimalo nije glamurozno kao što se misli, niti romantično.

Beograd se dosta promenio otkad ste u njega došli: kako je voleti ga kroz sve promene? Da li je postojalo vreme kada Vam je bio najlepši?

Došla sam 1992, kada je otpočelo instant rušenje zlatnog doba 80-ih (zaista ih smatram zlatnim dobom 20. veka). Tada je bio siv, rastrzan, kretale su sankcije, protesti. Sećam se studentske parole na mom Filološkom – „Šta ćemo piti kad nestane hlora?“ Posle ovoliko godina na sve te slike gledam i drugačije, i nostalgično, i realno, i setno.

Iako je bilo preteško živeti tada u Beogradu (prevoz nije radio, nije bilo ničega na policama, kopirala sam knjige za učenje), tada mi je bio najlepši jer me je primio i jer sam provela najlepše vreme na fakultetu. U toj zgradi je vreme stalo i bile su i dalje zlatne godine, bar u okolišu – krckanje starog parketa, miris knjiga u hodnicima. Sada je umesto parketa nekakav linoleum.

Beograd se promenio mnogo, čak drastično od 2017, kada je izašla moja knjiga „Beograd je ljubav“ (jedan njen deo je ušao u novu, „Prestonice“). Neke promene mi se ne dopadaju.

Na neke bih uticala (potrebno je da svi tramvaji u gradu budu novi) i potrebno je da što pre dobijemo metro.

Sada je Beograd na drugi način metropola. To sam shvatila, ponovo, kada sam skoro bila u Sofiji. Zanimljiv grad (ima odličan prevoz), ali nije metropola. Beograd to jeste i samo je potrebno još više da ga volimo, svi mi, i bio bi još moćniji.

Samo voli – davno mi je to rekla jedna osoba i urezala mi te reči u svest. Zaista je tačno što ispevaše Bitlsi – All you need is love.

Autor: Srđan Garčević

Izvor: The Belgradist