Distopija kod kuće

Kako teče porodični život pod nadzorom u distopijskim trilerima? Ne sjajno.



Skloni smo razmišljanju o tome kako autoritarni režim utiče na celokupno društvo ili na pojedinca. Ipak, možda bismo mogli da promenimo perspektivu i sagledamo kakav stav distopijski svet ima prema porodičnom životu i kako utiče na njega. Da li u nekima od naših omiljenih knjiga postoje elementi koji se bave odnosima u domaćinstvu? Mislim da postoje: evo nekoliko primera roditeljstva, braka i ljubavi između braće i sestara.

„1984“ – Plašite se svoje dece

Tokom odrastanja u prastaro doba, postojalo je jedno zlatno pravilo: roditelji kontrolišu vaš život, nije obrnuto. Naročito užasavajući aspekt Orvelove „1984“ jeste moć koju imaju mala deca. Samo jednom rečju mogu da pošalju roditelje u zlokobno Ministarstvo ljubavi. Ona slušaju kroz ključaonice i vire kroz pukotine u vratima. Usavršila su umetnost špijuniranja kao profesionalni tajni agenti. A samo su mala deca. Dovoljno mala da ih na leđima odnesete u sobu na tajm-aut.

Život u strahu od sopstvene dece bi možda bila najstrašnija stvar u Orvelovom klasičnom romanu – da nije onih pacova.

„Farenhajt 451“ – Spoj iz pakla

Naporno radite po čitav dan, palite knjige, vitlate svojim prenosnim brenerom na svako moguće štivo, a kada dođete kući samo vam treba mali zagrljaj. E pa, ništa od toga. Žena vam je večito prilepljena na najveći televizor ikada napravljen: sobni zid, u koji toliko gleda da jedva može da se seti vašeg imena. Počnete da se premišljate o svom zanatu, želite nekoga s kim možete da pričate i okrećete se ka jedinoj osobi koja bi trebalo da vam je životni partner, podrška za sve intimne stvari. Ona vas ignoriše. Pokušate da pročitate knjigu, šale radi, a završite zaključani u kupatilu dok vam žena ne proguta dovoljno tableta koje bi oborile i slona.

Ah taj brak.

„Divergentni“ – Kada „zbogom“ stvarno to i znači

U mom kraju, mladi napuštaju gnezdo. Odlaze na fakultet, upoznaju momke i devojke, skrase se. Međutim, zbogom obično nije zauvek, čak i ako ne krenu očevim stopama i ne preuzmu porodični posao vođenja pogrebnog preduzeća. Nije tako u kastno podeljenom društvu Veronike Rot. Ovde vaši izbori važe zauvek. Uradite test, kanete malo krvi u sud koji vam je najprimamljiviji i pozdravite se sa porodicom i prijateljima iz detinjstva. Naravno, imate druge opcije. Možete da ostanete tamo gde ste i da budete ogorčeni zbog toga do kraja života. Situacija gde svakako gubite, zar ne?
 
„Igre gladi“ – Koliko volite svoju malu sestru?

Nedavno sam pročitala analizu scenarija za film „Igre gladi“. Jedan deo rasprave je bio usmeren na pitanje: gde je debata? Drugim rečima, zašto nema nekoliko stranica ili poglavlja gde Ketnis razmatra prednosti i nedostatke, preispitujući kako će reagovati kada Primino ime bude izvučeno? Odgovor je lak: nema vremena. Kada vam je mala sestra na sekundu od prisilnog odlaska na dečje takmičenje u stilu gladijatora, ne oklevate da biste napravili grafikon koji će vam pomoći da donesete odluku. Jednostavno ne radite tako, već se umešate, ponudite da zauzmete njeno mesto i to je to. Naravno, to iziskuje da volite svoju mlađu sestru. (Ako vam starija sestra odugovlači sa debatom, trebalo bi da preispitate taj odnos.)

„Paklena pomorandža“ – Pobednik među lošim roditeljima

Aleks i njegovi drugovi bi mogli da budu zaštitna lica kampanje za ponovno uvođenje telesnog kažnjavanja. Ovi momci su neverovatni kreteni. Mogu samo da zamislim šta bi meni roditelji uradili da pravim budalaštine kao šesnaestogodišnji Aleks u Bardžisovom romanu. Verovatno bih i posle tridesetak godina bila u kućnom pritvoru.

Jedan od brojnih elemenata mudrosti „Paklene pomorandže“ je u tome što kod čitaoca izaziva saosećanje za tinejdžera koga treba dobro izbatinati. Teško je u potpunosti svaliti krivicu na čudovište čiji roditelji neće da se potrude da ga dovedu u red. Neće iver daleko od klade, kažu.

Preuzeto sa: crimereads.com
Prevod: Đorđe Radusin