„Digitalno zlato“: Neispričana priča o bitkoinu – tamo gde su štreberi tu je i lova

Veoma informativna i zanimljiva knjiga „DIgitalno zlato“ pojaviće se ovih dana u prodaji. Budući da je tema izuzetno aktuelna, predstavljamo vam o čemu zapravo ona govori ‒ ova zabavna istorija bitkoina istražuje štrebersko poreklo kriptovalute i njen ogromni potencijal.

Istorija novca seže daleko u prošlost, najmanje do 2000. godine pre nove ere, i jedan od načina izučavanja razvoja ljudskih društava (a pogotovo imperija) jeste istraživanje novca koji su koristili. Kovani novac je evoluirao u papirni, koji se opet razvio u čekove, koji su se dalje pretvorili u platne i kreditne kartice gde se otprilike sada nalazimo. Veliko pitanje jeste šta je sledeće.

Na neki način odgovor je očigledan: novac se u svakom smislu i za sve potrebe pretvorio u digitalne bitove. Kada mahnete svojom novom bezkontaktnom karticom (ili uskoro svojim novim pametnim telefonom) preko čitača kartica, vi zapravo dajete instrukciju računaru da smanji broj pohranjen na kontu na hard disku vaše banke, dok se broj na kontu prodavca u njegovoj banci povećava. Nikakav fizički novac nije prešao iz ruke u ruku – sve što se desilo je razmena digitalnih podataka.

Popriličan put smo prešli da bismo od bakrenjaka ili dukata došli do ovoga, no tek smo na pola puta. Kao prvo, čak iako se novac pretvorio u bitove, vlade i centralne banke ga i dalje kontrolišu kao da je fizička stvar, pa i manipulišu njime kada to služi njihovim političkim interesima. (Šta je na kraju, krajeva „kvantitativno popuštanje“ ako ne eufemizam za štampanje novca?)

Ali ono što je još apsurdnije jeste to da iako je novac postao digitalan, i dalje ga je teško prebacivati na različita mesta na svetu, osim ako niste banka. Internet omogućava pojedincu da nekome na drugi kraj sveta odmah pošalje elektronsku poštu ‒ to je samo niz bitova, ali poslati mu novac – takođe niz bitova – e, to je već druga stvar. Morate da idete utvrđenim kanalima (banke i drugi ovlašćeni posrednici), platite znatne dažbine i provizije, i ponekad otrpite neodgovorna zakašnjenja.

Neusklađenost između tehnološkog potencijala i trenutnog stanja jeste zvono za uzbunu za kompjuterske štrebere, tako da ne iznenađuje da je još od ranih dana interneta, grupa „šifropankera“ eksperimentisala sa idejama „digitalnog keša“ – valute koja bi bila potpuno digitalna, globalna i van kontrole vlada. Godinama su svi ti eksperimenti bili bez uspeha a onda, oktobra 2008. godine, tajanstveni, nepoznati kompjuterski zaluđenik, koji je nazvao sebe Satoši Nakamoto, izumeo je digitalnu valutu – bitkoin – i promenio pravila igre.

Od tada, bitkoin se nalazi na vrtoglavoj vrtešci u više dimenzija. Privukao je pažnju ne samo skeptičnih medija, već i kriptografskih zaluđenika, prevaranata, naučnika, ulagača (ili kockara, zavisi kako gledate na to), preduzetnika, smelih kapitalista, kriminalaca, hakera, bezbednosnih službi i pravosnažnih organa. Do danas, veći deo drame o bitkoinu odigrao se u javnosti. Ali ono što je delimično bilo u mraku, bilo je to kako je tehnologija evoluirala, kao i identitet pojedinaca koji su igrali značajnu ulogu u tome.

To je priča o kojoj govori Natanijel Poper. On je reporter Njujork Tajmsa i, kako izgleda, neumoran je, ima oko za detalj, neodoljivu potrebu za slikovitim dočaravanjem likova (ključni igrač je „vitak čovek sa izgledom mračne filmske zvezde, prefinjenim naglaskom i odećom koja iskazuje eleganciju i ležernost“), i tako dalje. Njegova knjiga ima veliki broj likova, često nazvanih samo po imenu, pa se stiče utisak da je reč o nekakvoj porodičnoj sagi. A struktura joj je kao kod tehnološkog trilera – hronološka, sa kratkim poglavljima od kojih se svako završava bilo čime za šta bi Poper mogao da se uhvati u tom delu pripovedanja.

Ali takođe je i lako čitljiv i veoma informativan zapis o prvim godinama kriptovalute, za koju će se možda jednog dana ispostaviti da je značajna koliko i sam internet. Iako internet već ima neverovatan uticaj na ekonomiju, njegov ogroman potencijal ostaje uglavnom neiskorišćen, zbog visokih cena transakcija koje su nametnute tradicionalnim metodama plaćanja koja koriste „stari novac“ – kreditne kartice i slično. Zapinjanja u ekonomiji nametnuta korišćenjem kartica (i uz to povezani gubici zbog prevara i troškovi sprečavanja istih) znači da prave mogućnosti interneta još uvek ne mogu biti u potpunosti angažovane. Ali kriptovalute po modelu bitkoina, mogu to promeniti, jer bi omogućile milijarde transakcija, od kojih svaka može biti mala, ali bi ukupno plaćanje bilo ogromno.

Dve stvari se izdvajaju u Poperovom pripovedanju. Prva je potvrda toga koliko dug i težak jeste put od tehnološkog proboja do njegovog masovnog prihvatanja. Svako ko misli da je približavanje tehnologije tržištu lako, to nije nikada radio. Druga stvar je džinovska šteta koju je za perspektivu bitkoina (i uopšte kriptovaluta) načinio Silk Road, sajt za crno tržište koji je prodavao drogu koristeći bitkoin kao valutu i koji je vlada SAD ugasila. S obzirom da je valuta – analogna ili digitalna – dobra samo onoliko koliko joj ljudi veruju, fijasko sa Silk Roadom je dao vladama i medijima materijal za njihove tvrdnje – da kriptovalute u stvari služe samo sumnjivim osobama. Što je šteta, jer možda su upravo one ono što je svetu interneta potrebno.

Izvor: theguardian.com