Delfi Kutak je pročitao: „Veliki pad“

Šta da vam kažem o ovoj knjizi? Ne, nije ugodna. Nije dopadljiva. Nije očaravajuća. Ako očekujete da vas zabavi, ne uzimajte je u ruke. Ničeg zabavnog ovde nema.

A opet...

Propustićete velikog pisca. Propustićete čitav jedan polupani, rastavljeni, složeni, uznemirujući svet – na tragu Foknerovih, Kafkinih, Kamijevih, Selinovih, Sioranovih svetova. Ako te svetove niste prošli, ako vam takve poetike nisu bliske, teško ćete se razumeti sa Handkeom. Teško ćete ići ukorak s njegovim Glumcem.

Nepotrebno je ovde govoriti o radnji – nema je. U jednom danu Glumac hoda od periferije do centra Pariza, da bi primio nagradu. Susreće neobične ljude. Vrši neprekidno preispitivanje i procesuiranje doživljenog. I to je to.

A opet...

U tom se danu složeni svetovi spoljašnjeg prelamaju u onim, još složenijim, unutrašnjim. Sve egzistencijalne teskobe, svetski bolovi i lični nemiri, sva besmislena gordost današnjeg vrlog novog sveta, okrutnost i nedostatak ljubavi – tog vezivnog tkiva opstanka ljudske vrste; pa usamljenost, bezgranična usamljenost čovekova – sve to čini Glumčeve cipele krajnje neudobnim po čitaoca. I nije lako hodati u njima. Nema ovde teških scena, gadnih događaja, brutalnog nasilja – ničeg sličnog nema, što bi vas emotivno rasturilo. Ovo je roman teške atmosfere i duhovne teskobe – to ga čini po čitaoca neudobnim. A tu je vrstu neudobnosti vazda najteže podneti.

O simbolici romana moglo bi se pisati i pisati. I raspravljati, tumačiti ovako i onako. Ne osećam se pozvanom za to. Ali, nekoliko naznaka, onako usput, da zagolicaju maštu i podstaknu na razmišljanje. „Veliki pad“ – da li vas to asocira na Onaj Veliki pad? Jer njega nema bez Žene i jabuke, a u poslednjem poglavlju su i jedna i druga prisutne. I devet poglavlja, da li aludiraju na Danteovih devet krugova pakla? Ili je to Glumčeva/ljudska Golgota na ovom svetu? Da li su oni jedno te isto? Da li je put od Ženine kuće, kroz šumu, pa do centra metropole, zapravo pad iz Raja, ka našoj civilizaciji obožavanja materjalnog? Udaljavanje od večne Prirode i Boga? Bespomučno hodanje, kao večiti nemir, koji vodi u sve veće nemire?

Pa tri velike, silovite gladi koje se javljaju u Glumcu: za hranom, za Ženom i za Duhom (Večnim, Božanskim). Treća, na samom kraju romana, javlja se kao najveća – i to tek onda kada je prestao da hoda i hoda i hoda, i najzad stao. Samo, da li je već kasno za njega? I za nas? Jer, kada na kraju žonglira sa dve jabuke u rukama, pitanje je sa kog su drveta one ubrane. Sa čime zapravo žonglira cela naša civilizacija?

Bezbroj je motiva upleteno u ovaj roman, onoliko mogućih tumačenja koliko je čitanja. A majstorstvo je piščevo veliko – dokazao je još jednom da je „materijal u delu gotovo ništa, sklop je takoreći sve“ („Popodne pisca“).

„I pored toga nedostajala mu je 'ljubav'. Bez navodnika: ljubav mu je nedostajala. Nedostajala mu je svakog dana, čas manje bolno, čas kao bol nad bolovima, bilo kako, kao svakodnevni bol... Uostalom, nije nedostajanje ljubavi bilo to što ga je uzrujavalo, pre to beše njeno nepostojanje... Ljubav, nije mu nedostajala. Ogavno je izostajala.“

Dragi moji, zaista verujem da Handkea treba čitati.

Autor: Lidija Nikolić
Izvor: Delfi Kutak