Delfi Kutak je pročitao: Poput daha“

Najupečatljiviji deo kratkog romana „Poput daha“, zapravo je njegov kraj, poslednji pasus, zbog koga ćete poželeti da sve pročitano premotate unazad, jer sve u šta do tog trenutka budete verovali odjednom će se raspršiti kao magličast izdih i naterati vas da nanovo udahnete i razmišljate. Nateraće vas da se zapitate koja je verzija priče istinita? Ima li uopšte takve verzije?

„Uostalom, ko može bez trunke sumnje da tvrdi kako postoji samo jedna istina, jedna jedina verzija činjenica?“

Jednu verziju priče saznajemo iz pisama koje Elsa iz Istanbula šalje svojoj dve godine starijoj sestri Adele, od koje se, onog trenutka kada je rešila da napusti Rim, bez pozdrava rastala i nije je videla niti išta o njoj čula tokom sledećih pedeset godina. Ova pisma su emotivna, slikaju, kako sam Istanbul i sve ono što je Elsa u njemu doživela, tako i njen unutrašnji svet, njene nemire, želje, osećanja. Drugu verziju priče, pak, slušamo od Adele, sestre koja je ostala u Rimu, koja će sticajem okolnosti doći u stan u kome je pre pedeset godina sa svojim mužem i sestrom živela i koji je prodala. Događaje koji su prouzrokovali da se sestre razdvoje ispričaće novim vlasnicima i njihovim prijateljima.

„Niko više ne gleda napolje: sve su oči uprte samo u nju, u ovu ženu obeleženu godinama, tvrdih i gotovo muških crta lica, iscrpljenog ali žilavog izgleda. Njena priča vapi da bude slušana.“

Tri para će slušati njenu priču, gledati burne reakcije na njenom licu, ali će se bure odigravati i unutar njih samih, jer ono o čemu Adele priča, nateraće ih da se preispitaju, da razmisle o svojim odnosima sa drugima, jer Adele priča o ljubavi, o sestrinskoj, ali i partnerskoj. Do kojih smo sve granica spremni da idemo kad volimo? Da li nas slepa ljubav goni na izdaju, ali i da praštamo neoprostivo? I ko nam je onda kriv?

„Kad stvarno voliš moraš biti spreman na sve. Na gromove i oluje. Na kišu i sušu. Ne možeš da znaš koliko će te daleko poneti to osećanje koje te sagoreva.“

Ovaj deo priče nije preterano slikovit. Čitajući se može primetiti da više liči na dramu (u rodnom smislu, ne žanrovskom), da je stan scena, da se priča mahom razvija kroz dijaloge, a čak i ono što nisu dijalozi lako se može pretočiti u monologe ili didaskalije. Ljubiteljima romana raskošnijeg stila to može delovati kao mana ovog dela, ali bez obzira na to da li će vam se stil dopasti ili ne, nesumnjivo je da ćete, zbog napetosti koja se stalno uvećava, zbog tajni kojima je priča prožeta, grabiti da okrećete stranicu za stranicom.

„Da li znaš? Na kraju krajeva čak je i ljubav savršen zločin: ponekad te ubije, ponekad te ojača, ali u svakom slučaju predstavlja idealan alibi za svaku tvoju ludost.“

Na kraju krajeva knjiga navodi da mislite o ljubavi, ali i o ludosti, jer ćete verovatno pomisliti, posumnjati da su neki likovi ludi, a kao što rekoh na početku, kraj će i vas zaludeti.

Autor: Andrijana Petković
Izvor: Delfi Kutak