Delfi Kutak je pročitao: „Ljuljaška daha“

U vreme kada je u Rumuniji srušen Antonesku, za nemačku nacionalnu manjinu nastupili su teški dani. Svi u životnoj dobi od 17 do 45 godina odvedeni su širom Sovjetskog Saveza u radne logore, gde su obnavljali ono što je Treći rajh uništio tokom rata. To je bila tema o kojoj se ćutalo u zemljama Istočnog bloka. Herta Miler kroz lik Leopolda, mladića koji da je malo mlađi ne bi završio u logoru, u stvari opisuje deo života svog sugrađanina Oskara Pastiora koji, nažalost, nije doživeo da vidi knjigu objavljenu.

Tako su, bez obzira na to da li su učestvovali u ratu, nevini završili u radnim logorima. Pravo pobednika se pretvorilo u revanšizam, pre svega glad – na mnogo mesta biće pomenut anđeo gladi, bolesti, nehigijena, neizvesnost povratka kući, jer o tome skoro da niko i ne razmišlja, a to dovodi do fizičke, mentalne, čak i moralne degradacije. Posebno je ova poslednja teška. Ljudi prinuđeni da potkradaju sapatnike, žene koje se prodaju (ovde se obične seksualne potrebe ne računaju), oni koji se bolje kotiraju kod Sovjeta i to iskorišćavaju zarad ličnog bogaćenja. Naravno, ne prolazi sve bez posledica. Potkradanje hrane povlači sa sobom „hlebnu pravdu“ koja podrazumeva kolektivno fizičko kažnjavanje pojedinca. I dobar deo knjige je takav.

Poslednja trećina dela naglo podiže kvalitet štiva. Kada piše o samom logoru, o sudbini ljudi u njemu, pomenuće Herta i Minkovskog. Ovde je neophodno malo pojašnjenje. Herman Minkovski je napravio matematički model geometrije u kome je poznatim trima dimenzijama dodao četvrtu – vreme. Ova teorija zadovoljava Ajnštajnovu specijalnu teoriju relativnosti. Genijalni Minkovski je povezao fiziku i matematiku, prostor i vreme, sve što postoji, svaki događaj – sve je povezano i sve ima svrhu postojanja. Takav stav ima i Leopold. Možda zbog toga i ne razmišlja o povratku, i ne samo on. Do povratka ipak dolazi. Prošle su godine i ljudi su se vratili kućama. Ne svi, jer su mnogi ostavili svoje kosti u današnjoj Ukrajini. Oni koji su se vratili sada su stranci u svojoj zemlji, stranci svojim bližnjim, čak su stranci i jedni drugima. Kao da se stide svoje muke koja ih je spojila, oni se više i ne druže.

„Sada sam bio neko drugi. Znali smo da postojimo onakvi kakvi više nismo i kakvi nikada nećemo biti. Biti tuđin sigurno je teret, ali živeti kao tuđin u neostvarivoj bliskosti prevelik je teret. Glava mi je bila u koferu, disao sam ruski. Nisam hteo da odem, a mirisao sam na daljinu. Nisam mogao cele dane da provodim kod kuće.“

Zbog toga i brak u koji je stupio više je potreba, nego stvar emocija. Na kraju mnogi ostaju sami:

„Veliki unutrašnji poraz bilo je to što sam sada na slobodi nepopravljivo sam i tako sam pred sobom nepouzdan svedok.“

Samo delo krasi veliki broj opisa, možda čak i previše. Sve deluje kao romanizovani dokumentarac. Nedostaju i emocije, dubina i analiza. Kada čitamo Remarka, saosećamo sa Nemcima pogođenim ratom, kada Dagerman piše o posleratnoj Nemačkoj, osećamo emocije, kod Hajnriha Bela osećamo ogorčenost, a Ginter Gras je posebna priča. Svi ovi autori čine da saosećamo sa nemačkim vojnikom, malim čovekom u Velikom ratu. Herta Miler se uopšte ne bavi uzrocima, već samo posledicama. Pomenuće u jednom momentu, stidljivo, Hitlerove zločine kao da je to nešto individualno. Videćemo da postoje nemački ratni zarobljenici, ali ne i zbog čega, ne vidimo zašto je Crvena armija ušla u Rumuniju ni zbog čega Nemci prinudno obnavljaju Sovjetski Savez. Ne pominju se ni logori smrti koje je Rajh posejao širom okupiranih teritorija. Nema ni pomena o spaljivanju čitavih gradova „specijalnim akcijama“ ajnzac grupa, kaznenim ekspedicijama i odmazdama „sto za jednog“. Radi se o jednom jednostranom i nekritičkom pristupu istoriji. Naravno, ne traži se od Herte Miler da ide u drugu krajnost kao što su činili Ginter Hofe i Teodor Plivije koji su pisali hvalospeve Crvenoj armiji i pljuvali po svemu što je nemačko. Neko ko će jednog dana čitati ovu knjigu, a ko neće znati o Drugom svetskom ratu ono što većina nas zna, steći će pogrešan stav o onome što se dogodilo za vreme i posle rata. Očigledna revizija istorije je u toku, ovo delo je primer toga. A da li treba čitati Hertu Miler – odgovor je da.

Autor: Velibor Minašević
Izvor: Delfi Kutak