Delfi Kutak je pročitao: „Kradljivica voća“

Ovaj bi prikaz dela trebalo napisati u nekoliko rečenica. Nije to zbog toga što nema šta da se kaže o njemu, već zbog dopuštanja budućem čitaocu da sam plovi kroz prostranstva Pikardije, veksanskog platoa, kroz nove gradove nastale u okolini Pariza, zatim da zajedno sa devojkom lutalicom hodi starim varošicama, selima, napuštenim i zapuštenim železničkim stanicama, susreće ljude različitog verskog opredeljenja, karaktera. Potom, da zajedno s njom štrpne, otkine, ubere poneki plod zemlje iz voćnjaka, bašte, šume, ali tek toliko da se utoli glad, tek toliko da se zadovolji onaj iskonski poriv lovca sakupljača što nam i dalje, posle milenijuma prilagođavanja na lakše uslove, nije stran. Isplivava kad god se ugleda neka jedra jabuka ili žuta kruška na stablu, ili kad se kao krv crvene jagode i trešnje ponude lahoreći svojim listićima u pozivu na ugriz i osećaj zadovoljstva na nepcima.

Luta, lunja, krivuda, ispituje teren, priželjkuje događaje, dopušta ponekom da joj se primakne, ali samo ako ne ometa previše njeno poimanje života. Isplivava na trenutke i melanholija, tu je uporedo i priča o porodici – otac, majka, brat, ništa manje lutalački nastrojeni, ništa manje imaginarni takoreći – ali i to se potire na kraju, koji izgleda može biti jedini mogući, no i kao takav može da ponudi nastavak. U njemu bi mogli biti svi oni slučajni prolaznici koje je kradljivica srela na svom putovanju. Potom bi se ovo delilo, razgranalo na mnogo strana, poput rečica koje šaraju predele puste Francuske, još uvek nenaseljene i posećene jedino ponekim zalutalim kradljivcem preostalog vremena.

Čitajte Handkea, uvek ima neku poruku i pouku...

Autor: Radoslav Mandić
Izvor: Delfi Kutak