Delfi Kutak je pročitao: „Atlas opisan nebom“

Goran Petrović smatra se jednim od najznačajnijih i najčitanijih srpskih pisaca srednje generacije. Rođen je 1961. godine u Kraljevu, studirao jugoslovensku i srpsku književnost, i dugo radio kao bibliotekar gradske biblioteke u Žiči, pedesetak metara od manastira Žiča. Objavio je više romana, drama i zbirki pripovedaka, a romani su mu prevedeni na dosta stranih jezika. Pisac je modernog senzibiliteta sa vidljivim uticajem Pavića i Borhesa, premda sa autentičnim umetničkim izrazom koji čitaoca vodi kroz fantazmagorične predele pripovedanja.

„Atlas opisan nebom“ je prvi roman Gorana Petrovića (1993).

Ili je nebo opasano ovim atlasom, ne znam! Petrović je, u svom već ovde vidljivom maniru, i nebo i zemlju i zvezde i snove, sve je utkao u ovo snoviđenje od knjige.

Priču nam u romanu pripoveda naš neobični kartograf, iscrtavajući svoju magičnu mapu. Po njoj je moguće kretati se isključivo svilenkastim i delikatnim nitima mašte. Nije to karta za one koji traže određene pravce, redove vožnji, i kuću sa krovom. Ovo je za ljude koji mogu da kovčeg elementarne Lakoće zadenu za pojas – pazeći da sa elementarnom Težinom ostane u ravnoteži. Da košulje kopčaju dugmićima od osušenog cveća, da u snovima rastu, i da znaju da čekanje ljubavi ometa dolazak smrti. Tu je kartu moguće slediti ako se, gledajući u ogledalo, zna razdvojiti istina od laži, ako se ume uloviti tren kada na duge trepavice padne pahulja, i od mesečevog zraka napraviti ukosnica, ako se veruje da je verovanje naše jače i od sile Zemljine teže. Ići putevima našeg kartografa podrazumeva da se shvata da je voleti nekoga ozbiljno zanimanje, da na mestu odsutnih pogleda počinje beskraj fantastičnih prostora, i da od lepote nečije muzike mislima rastu krila od najživopisnijih pera. Ako ne umete da sa drveta breskve uberete dijamante da bi pomoću njih usamljenima slali rođendanske čestitke – sva će vam se druga znanja pokazati suvišnim u ovoj knjizi. I najvažnije, ako niste spremni da krov svoje kuće zamenite onim od neba, niste spremni za puteve kojima vas ovaj Atlas vodi.

Dakle, u ovom romanu pratimo neobične stanovnike jedne kuće, koji su jednog dana rešili da sruše svoj krov, i da umesto crepa stave nebo. Susedi nisu baš blagonaklono gledali na ovaj poduhvat, ali naši junaci nastavili su svoj uobičajeni život pod novim krovom – život sa „desnom obalom od zemlje i levom obalom od neba“. Sakupljali su oblutke sa obe obale, zaobilazili memljive tišine, bavili se proučavanjem Praznine; tu su bile i male svakodnevne radosti, „srkutanje čaja, pričanje bajki, kuvanje kompota, razgledanje pahuljica...“; pre svega, bilo je tu mnogo ljubavi, saosećajnosti, brige i podrške. Svi su oni dobro razumeli da ljudsku anatomiju ne čini ono što se pod njom obično podrazumeva. Činile su je različite propusne moći ljudskih duša, različiti prilazi kojima se čovek okružuje dok druge pušta sebi, znanje da debljina ljudske kože određuje stepen ljudske osetljivosti, da se u očima krije jedina čovekova istina ali da je usta zbunjuju rečima, da ne postoje dva čoveka na isti način muzikalna, i da postoji zamišljena osa koja prolazi kroz čoveka deleći njegovu ličnost na sunčanu i neosunčanu stranu. Stanovnici kuće sa krovom od neba znali su sve istinski važne stvari, a kartograf, jedan od njih, iscrtavao je mapu, sledeći zakonitosti njihovih života.

I tako, jasno vam je, verujem, da u ovoj knjizi imamo jednog pravog Gorana Petrovića na delu. Veliki mag reči prvim je romanom pokazao koliko suvereno vlada jezikom, koliko mu se reči same umiljavaju i podilaze mu, koliko ume da ih nosi, okreće, začarava, sasvim onako kako mu je u datom trenutku potrebno i kako mu pravila magije nalažu. Ovaj je roman sav od najfinijeg tkanja, snene, oniričke atmosfere, sa one strane realnosti kakvu poznajemo. Metafore sustižu jedna drugu, i u toj igri jedna drugu potiru, vode gotovo do samoukidanja – prestajemo da ih budemo svesni i doživljavamo ih kao jedinu moguću stvarnost.

Autor: Lidija Nikolić
Izvor: Delfi Kutak