Dejan Stojiljković: Srpska realnost nadmašila fikciju

„Nije bilo ideje u početku. Nemanja se nekako sâm nametnuo s vremenom. Oni koji su pažljivije čitali roman znaju da je zastupljen u radnji koliko i neki drugi likovi, a da je glavni lik u stvari – grad Niš.“



Rekao je ovo za Glas Srpske Dejan Stojiljković, pisac, scenarista i publicista, objašnjavajući kako se misteriozni major Nemanja Lukić izborio za mesto centralnog junaka njegove proze. Jedan od najčitanijih srpskih pisaca današnjice navodi da je harizmatični vampir korak po korak stigao od statusa jednog od junaka „Konstantinovog raskršća“ do figure oko koje se polako gradi čitav jedan književni univerzum priča, stripova i romana.

„Major Lukić je zatim svraćao u redovne posete, da popije rakiju i zapali cigaru. Pojavljivao se u mojim kraćim proznim ostvarenjima, pričama i novelama, negde je bio glavni lik, negde bi minuo kratko, kao u noveli ’Upitaj mrak’ ili romanu ’Kainov ožiljak’. Ali njegovo prisustvo uvek je bilo snažno i zapaženo. Čitaoci ga baš vole, naročito žene“, rekao je Stojiljković.

Novi roman „Dorćolski rekvijem“, najavljen je kao roman iz univerzuma „Konstantinovog raskršća“, suštinski on to i jeste, iako je on i formom (nekoliko avantura povezanih u celinu), jezikom (sočniji, dosta slenga i narodskog govora) i stilom (nikad istaknutija upotreba humora, još jači naglasak na atmosferi i vizuelnosti) vrlo upečatljiv iskorak/promena u odnosu na roman „Konstantinovo raskršće“?

Istina je da se pisac takođe zabavlja dok piše, kao što se čitalac zabavlja dok čita. Mislim da bi bilo strašno dosadno ostati u istom postupku, stilu, naraciji, poetici... Hteo sam da vidim Nemanju i iz nekog drugog ugla, a ne samo iz pozicije sveznajućeg pripovedača. I to je bilo zabavno. Vrlo. Detektiv Malavrazić, koga sam izmislio za te potrebe, pokazao se kao vrlo zabavan i intuitivan narator. Sa pričom koju on pripoveda iz prvog lica je moglo dosta toga da se uradi što ranije nije, taj sleng i narodni govor koji pominjete, humor, cinizam, društveni komentar. Sve ono što ne ide uz gospodina Lukića ide uz bitangu Malavrazića. Mnogi pisci koji uđu u pisanje serijala veoma često samo unedogled pišu novu varijaciju na prvu knjigu u seriji. Ja to ne želim. A i kad bih želeo – ne bih umeo.

Dugo ste se bavili drugim pričama u svom opusu, niste koristili zamah uspeha „Raskršća“, da odmah eksploatišete franšizu, što je nepisano pravilo tržišta, posebno vani. Potrajalo je dok se niste vratili Nemanji i svetu u kojem on deluje, niste hteli na silu ili su druge stvari usmeravale izbor tema?

Nisam mogao da eksploatišem franšizu, jer ona u tom trenutku nije ni postojala. Postojao je samo taj lik za koga nisam znao odakle je došao i kuda ide. Trebalo je da prođe dosta vremena da dokučim ko je zagonetni doktor Lukić i mislim da će taj proces da potraje.

Nemanja je čovek-misterija i to je upravo ono što ga čini tako primamljivim čitaocima. Takođe, ja sam već u vreme kada je „Raskršće“ izašlo uveliko pisao jedan moj drugi roman koji je takođe veoma popularan kod čitalaca – „Duge noći i crne zastave“.

Zanimljiva je kombinacija dvojice glavnih junaka, detektiva Malavrazića i Nemanje Lukića, prava baddie baddie, kombinacija nespojivih karaktera, koja funkcioniše vrlo dobro unutar zapleta romana. Otkud ovaj kontradiktorni spoj likova?

Nije baš da sam otkrio toplu vodu. Pogledajte, recimo, Prleta i Tihog. Prle je prznica i mangup, emotivan i nagao, Tihi je razložan, smiren, proračunat... „Otpisani“ nikad ne bi uspeli kao serija da nije bilo te dinamike potpuno oprečnih karaktera. U „Dorćolskom rekvijemu“ postoji nešto slično, to je dramaturški potentna stvar i iz tog odnosa dva potpuno različita karaktera često situacije i zapleti dolaze sami od sebe. Ako se sećate, u „Dugim noćima“ Obilić je nezreli i impulsivni mladi vitez, pomalo naivan, kavgadžija, voli da popije, dok je Kosančić maltene neka vrsta pravoslavnog templara, monah i vitez istovremeno.

Prethodnom knjigom „Serafim“ uspešno ste povezali u hronološkom smislu delovanje Nemanje Lukića iz prošlosti sa delovanjem u sadašnjosti. Nažalost, sadašnjost nije baš blistava za potomke naroda iz kog Lukić dolazi i „tabloidno ludilo“ srpske realnosti dobro se oseća u atmosferi „Rekvijema“. Koliko je pomerenost naše stvarnosti bila izazovna za pisanje fikcije, posebno u tom humorističko-parodijskom smislu, kada realnost često nadmaši i najluđu fikciju?

Kad već pominjete to tabloidno ludilo naše realnosti, evo, upravo ovih dana sam dobio sudski poziv. Tužio me je izvesni lokalni, niški političar za psihičku patnju i duševni bol i, kako stoji u „dokaznom“ materijalu koji je njegov advokat priložio uz tužbu, postoji indicija da je moj roman „Serafim“ takođe, nekako, ne znam kako, naneo određenu nematerijalnu štetu i golemu duševnu patnju mojoj „žrtvi“. Naime, sporno je, bar sam ja tako razumeo, što sam najavio promociju svog romana na društvenim mrežama. Tako ispada da se ne sudi samo meni kao autoru – nego i mojoj knjizi. Ali to nije ništa novo. Pa upravo je Borislav Pekić robijao u niškom zatvoru zbog delikta mišljenja. A i Danilo Kiš je zbog knjige morao da ide na sud. Eto, realnost je nadmašila fikciju. Što se tiče humorističko-parodijskog, nisam baš siguran da je oštećeni čitao moj roman. A ko zna, možda i jeste? Moguće da su svi ti silni bolovi i duševna patnja nastupili kao rezultat čitanja knjige? Bilo koje, ne samo moje.



Dugo se čeka direktni nastavak „Konstantinovog raskršća“ i nastavak serijala o kosovskim junacima „Učitelj mačevanja“. Jasno je da ne možete pisati brže od onog kako vas okolnosti usmeravaju, ali gde ste stigli sa ove dve, dugo iščekivane knjige i nekim drugim najavljivanim projektima poput „Bande Beograda“?

Nastavak „Konstantinovog raskršća“ koji se zove „Uspon Serafima“ je maltene napisan. Radnja počinje bukvalno dan kasnije nakon bombardovanja Niša u završnom delu prvog romana. Nemanja ovoga puta ima mnogo više prostora i centralni je lik, ali tu su i Tito, Draža, Čerčil, grad Niš, Anenerbe, pa čak i njegova sovjetska varijanta, naime, Rusi su takođe imali svoje vojne jedinice koje su se bavile istraživanjima drevnih misterija i paranormalnih fenomena. Što se tiče „Učitelja mačevanja“, biće to dosta obimnije delo nego što sam zamišljao i recimo da je pola rukopisa gotovo. Planiram da tu knjigu stavim pred sud čitalaca negde na proleće sledeće godine. „Bande Beograda“ je krosover, tj. susret Nemanje Lukića i Mustafe Golubića. Ko je čitao „Serafima“, zna da su se oni već upoznali u priči „Srećna nova 1938.“ i da Nemanja duguje uslugu Mustafi. U toj knjizi će je vratiti. Planirao sam da taj roman pišem sa Vladom Kecmanovićem, ali to se neće desiti jer on trenutno ima neke druge profesionalne prioritete pa ću, nažalost, sa pričom o međuratnim beogradskim bandama da se suočim sam.

Pretpostavljamo da ne možete otkrivati detalje televizijske adaptacije „Konstantinovog raskršća“, ali kakav je generalno Vaš utisak sa ekranizovanim materijalom knjige? Scenario je pisao jedan od naših najcenjenijih scenarista Đorđe Milosavljević, režiser je Dejan Zečević, čovek sa jakim iskustvom u žanru. Da li ste imali uticaja na sam scenario i kada se možemo nadati emitovanju?

Moram prvenstveno da napomenem da je knjiga rađena po motivima romana i da se serija dosta razlikuje od knjige. Što je čest slučaj ne samo kod nas nego i u Holivudu. Faktički je nemoguće od knjige, koja ima nešto manje od 300 strana, napraviti 10 epizoda serije. Mora dosta toga da se domašta, dopiše, prilagodi... Ne mogu da idem u detalje jer se premijera još nije desila, zato ću reći samo da sam zadovoljan. Naročito kako je ispao lik Nemanje. Producenti su bili vrlo korektni prema meni i konsultovali su se sa mnom u vezi sa raznim stvarima, ne samo u vezi sa scenarijom.

Kad smo kod scenarija, radili ste dosta poslednjih godina kao scenarista, svakako važno iskustvo, posebno oko odlične serije „Senke nad Balkanom“, ali sa druge strane to je „skupa škola“ na mnogo načina. Deluje da se u poslednje vreme daleko više bavite proznim radom, što čitaoce sigurno neće razočarati?

To je jedno gorko-slatko iskustvo. Sad, naravno, neko će reći da je to nadobudno kada kaže scenarista koji je učestvovao u pisanju najgledanijeg srpskog filma i jedne od najpopularnijih srpskih serija u poslednjih 20 godina, ali mislim da je moglo bolje i pametnije. Naročito u tom scenarističkom delu. Glavni problem je položaj scenariste u našoj kinematografiji koji je u velikom broju slučajeva takav da su scenaristi najamnici i odrađivači domaćeg zadatka. Nemaju nikakvu kreativnu kontrolu i ne odlučuju ni o čemu. Zato i dosta naših novih serija liče jedna na drugu. I zato nećemo skoro imati novog Duška Kovačevića, Gordana Mihića ili Sinišu Pavića. Često pišeš sa slutnjom da će to što stvoriš biti bačeno, neke invencije nema jer se od tebe ili traži da slediš utabane klišee i opšta mesta ili se to što pišeš često kasapi i menja direktno na filmskom setu jer, na primer, glumac nije skapirao tvoju ideju pa misli da je najbolje da se to reši tako što će ispričati vic. Inače, podsetiću vas da sve ono duhovito, pametno i lepo što govore glumci u našim serijama i filmovima je pre toga napisao neki scenarista. Kad gledate najave serija i filmova, tu se uvek priča o glumcima, rediteljima, producentima, slabo gde se pominju pisci. Osim ako pisac nije istovremeno i glumac ili reditelj ili producent, ili sva tri odjednom. Takođe je problem i autorstva. Čije je šta? U prozi si sam svoj majstor, pa kom opanci, kom obojci. Zato se vraćam prozi, probao sam da radim scenarija, video sam da i to umem, ali nisam baš preterano uživao. Prečesto sam se osećao, da citiram mog druga Sergeja Trifunovića, kao radnik treće smene u fabrici slavina.

Pisali ste dosta tema za Velike priče, magazina Nedeljnika, uglavnom na pop-kulturne teme. Da li Vas je tu privukla ta forma dužih tekstova, što je retkost u digitalnoj eri ili mogućnost da se bavite tim temama u nekom profilisanom autorskom mestu? Znali ste podići dosta prašine svojim stavovima i argumentima?

Velike priče su za mene nešto što sanja svaki esejista i novinar. Glavni urednik Veljko Lalić dao mi je potpunu kreativnu slobodu, što je velika retkost. Izbor tema, dužina teksta, stil pisanja, sve je na meni. Ponekad dobijem i zadatak, kao kada sam pisao nekrolog Žarku Lauševiću, ali i to je opet posledica Lalićevog istančanog instinkta kao urednika, on tačno zna ko su mu saradnici i autori i šta bi radije pisali ili ne. Takođe, velika je privilegija pisati za portal sa kojim sarađuju velika imena iz regiona, čast je biti u takvom društvu. Mnogi tekstovi su podigli prašinu. Na primer, tekst o piscima hobistima koji počinje rečenicom „većina domaćih pisaca su amateri“. Onda jedan tekst o Piksiju je bio dosta kontroverzan. Takođe su me fanovi Beogradskog sindikata krpili po mrežama i vređali, jer sam u formi eseja napisao moj odgovor na njihovu pesmu o Nišu i jugu Srbije. Na portalu može da se objavljuje fikcija, kratke priče i odlomci iz romana. Veliki Goran Petrović je objavljivao svoje kraće forme, Stevo Grabovac je u međuvremenu postao saradnik. A ovih dana ide u odlomcima prvi roman našeg poznatog reditelja Srđana Dragojevića „Smrt influenserke“. Velike priče su velike, s razlogom.

Raspravljati o Vašim uticajima nakon skoro dve decenije karijere je suvišno, svaka Vaša knjiga, uključujući i novu puna je omaža Vašim umetničkim herojima. Koliko danas uz pisanje i privatne obaveze stižete da pratite nove autore i da li Vam se dešava da nakon toliko pročitanih i napisanih knjiga naletite na delo koje u Vama probudi jedinstvenu čitalačku kombinaciju ushićenja i strahopoštovanja prema pročitanom?

Nedavno mi je Toni Parsons preporučio irsku spisteljicu Kler Kigan. Odlična je. Dve njene knjige su prevedene na srpski. Stalno otkrivam nešto novo ili nekog novog. Na primer, preko serije „Mobland“ sam otkrio sjajan irski bend Fontaines D.C.. Nedavno su bili u Beogradu. Njihova muzika me podseća na rane radove Ijana Brauna i njegovog benda The Stone Roses. Neki mladi glumci su pravo otkrovenje. Timoti Šalame, recimo, ili Bil Skarsgard. Reditelji poput Ozguda Perkinsa i Roberta Egersa. Stvar je vrlo jednostavna – ne možeš da pišeš ako ne čitaš. I ne samo to. Moraš da radiš na sebi. Osim čitanja moraš da slušaš dobru muziku, da gledaš filmove i serije, da ideš u pozorište... Da putuješ. Da bi nešto izašlo iz tvog mozga, treba prvo da ga napuniš. Nažalost, većina onih koji bi da budu pisci to ne radi. Naročito amateri i početnici, a njih je najviše. Uskoro će svaki Srbin da ima napisanu i izdatu knjigu. Nevolja je u tome što se čitaoci ne mogu prevariti, jer ogroman broj njih je načitan i ima visok nivo opšte kulture. Za veliki broj savremenih domaćih mrčitelja hartije to ne može da se kaže. Naročito je poezija dotakla dno. Pišu je bukvalno polupismeni ljudi. I svako misli da je novi Branko Miljković.

Pominjali ste ranije da ne volite žanrovske podele unutar književnosti, ali ipak ste podržali rad Udruženja pisaca trilera (UPIT), bili ste u užem izboru nagrade udruženja. Šta Vas je privuklo u radu udruženja da se uključite u njihovo delovanje?

To su sve moji drugari i kolege, neke znam i po dvadeset godina. Samo smo konkretizovali to naše druženje i saradnju u nešto formalno. Ja nikad nisam bežao od žanrovskog izraza i odrastao sam uz pisce kao što su Agata Kristi ili Stiven King. Uz Prljavog Harija i Dilana Doga. Ali, eto, imate pisce kao što je Ju Nesbe čija proza nije samo puki krimić već ima i veliku književnu vrednost, težinu, društvenu angažovanost. Među našim kritičarima i teoretičarima, naročito onima starije generacije, još važi pravilo da žanrovska književnost – nije književnost. Ma koliko da je dobro napisana.

Autor: Branislav Predojević
Izvor: Glas Srpske