„Crvene cipele“: Od čokoladne slasti do kaljenja u vatri

Daleke 1999. godine, kada se činilo da je svaka treća žena koju sam susrela čitala „Čokoladu“ Džoane Haris, iznela sam neke pretpostavke o ovom magičnom realisti iz Bredforda. Smatrala sam da su njene knjige poput uskršnjih jaja: slatkaste, detinjaste, serijski proizvedene i prazne. Povlačim to što sam rekla! Iako su „Crvene cipele“ prvenstveno fantazija za čula, Harisova piše originalnim i zadovoljavajućim poetskim stilom. Pred vama je nastavak romana „Čokolada“, ali nemojte da dozvolite da vas to odvrati ukoliko ste samo pogledali užasni film sa Džonijem Depom i Žilijet Binoš, koji je nastao na osnovu prve knjige. Treba da znate da je čokolatijerka Vijan Roše žena slobodnog duha, da poseduje izvesne magične moći i ima dve ćerke Anuk i Rozetu.

U ovom romanu majka i ćerka se nalaze u Parizu. Vijan je iscrpljena jer je doživljavaju kao „drugačiju“. Odlučila je da se prilagodi. Za nju i Anuk to znači povučeniji život i vođenje neupadljive prodavnice čokolade na Monmartru, zahvaljujući njihovom drskom i bogatom stanodavcu Tijeriju. On je opsednut jadnom „udovicom“ i želi da ove naizgled slabašne žene uzme pod svoje snažno muško okrilje.

Džoana Haris je sa razlogom izabrala Monmartr kao mesto dešavanja radnje. To je poslednje „selo“ u Parizu. Ali ta ruralnost je prilično lažna slika. Ovaj kvart je turistička zamka, varka, baš kao što se i većina likova u ovoj knjizi pretvara da su nešto drugo, a ne ono što zapravo jesu.

Najsavršeniji od svih prevaranata u romanu je očaravajući negativac, veštica i kradljivica identiteta Zozi del Alba, koja za svoje mračne metode koristi i internet i kristalnu kuglu.

Za razliku od Vijan, Zozi je sama razvila magične moći, jer njena majka ih ne poseduje. Ona je pronašla „sistem“ u okultnim knjigama iz nju ejdž knjižare u Londonu koja se nalazi u vlasništvu njene majke. U situacijama u kojima je Zozi praktična, Vijan je razigrana; Zozi je pohlepna i nezavisna, dok je Vijan vezana za dom i decu.

Ako se „Čokolada“ bavila željama neudatih mladih žena (romansa, ljubav, sloboda, uspeh), „Crvene cipele“ govore o tome kako se u majčinstvu ti snovi ne nalaze na prvom mestu.

Vijan više ne želi da bude nestalna poput povetarca; ona za svoje ćerke želi sigurnost doma i očinsku figuru. Užasnuta je što će ih njihove natprirodne sposobnosti koje se razvijaju dovesti u opasnost i udaljiti od vršnjaka. Ona prihvata Tijerijev prsten. Ali Zozi želi od Vijan mnogo više nego Tijeri, i ona pomoću šarma i moći ulazi u Vijanin život. Hladnokrvna Zozi nosi cipele iz naslova, podstiče Anuk da istražuje moći koje njena majka potiskuje i navodi Vijan da se vrati pravljenju neodoljive čokolade.

Ovaj roman je bajka za odrasle, koju je Džoana Haris napisala originalnim stilom i sa čulnom fluentnošću: gradski trg je „uredan kao lepo namešten krevet“, riđokosa devojčica iz škole koju je Anuk smatrala drugaricom zadirkuje je i ismeva, a kada se naljutila, „Siz je pocrvenela. To se dešava kad se iznervira, i tada joj se lice uopšte ne slaže sa bojom kose“, a „slatkasti miris sveže isečenog drveta, koji me je podsetio na miris konja“ izdvaja se iz gomile drugih. A posvuda nailazimo na opojne, prosto magijske, tragove začina: lavande, muškatnog oraščića, vanile i kardamoma.

Uz previše „začina“ ova knjiga bi bila mučna. Ali pošto ih je autorka pažljivo dozirala, knjiga je zaista prava poslastica.

Autor: Helen Braun
Izvor: telegraph.co.uk
Prevod: Kristijan Vekonj