Četiri zločina koji su inspirisali Margaret Atvud da napiše „Sluškinjinu priču“ i „Svedočanstva“

Upravo je objavljen prevod romana „Svedočanstva“ Margaret Atvud koji je prošle godine dobio Bukerovu nagradu. To je nastavak „Sluškinjine priče“, dobro poznatog fenomena. Ne, to nije roman fikcije u pravom smislu reči. OK, mizogina, nakazna država Galad u kojoj se dešava radnja ne postoji ali to je Amerika. Ili bar ono što je ostalo od nje posle izmišljenog građanskog rata koji je započeo zbog kuge nerađanja dece. Da bi nova vlast popravila demografsku kletvu, odlučuje da donese krajnje totalitarne zakone. Neplodne žene i lezbejke poslate su u logore, a plodne da budu Sluškinje uglednim političarima kojima moraju da rode dete, ostave ga u toj frigidnoj porodici i napuste ga zauvek.

U Galadu nema sunca, u knjižarama nema knjiga jer je ženama zabranjeno čitanje, u restoranama nema muzike. U stvari, nema ni restorana. Ni bioskopa, ni škola, ni osmeha. Nema ničega osim straha i nade da će jednog dana uspeti da pobegnu u Kanadu. Ljudi se plaše svojih misli. Na ulicama je vanredno stanje, niko ne sme reč da progovori i svi su obučeni jednobojno, onako kako je propisano po staležima. Ako mislite da ovaj grozni distopijski svet ne može da nam se desi jednog dana nastavite sa čitanjem.

Margaret Atvud je još početkom osamdesetih naišla na jedan neobičan članak. To je bio tekst fundamentalističke grupe sveštenika Narod nade iz Nju Džersija koja je svaku reč iz Biblije shvatala kao konačnu istinu. Tinjali su još od 1975. i širili svoj uticaj. Žene su nazivali sluškinjama Božjim. Iako su kasnije otkriveni i kažnjeni, ova katolička grupa postoji i danas. Tako je Margaret postala opsednuta pričom o potčinjenosti žena muškarcima.

Inspiraciju je pronašla i u Rumuniji. U tada nesrećnoj zemlji je 1967. godine izdat Dekret 770. Ukratko: abortus se proglašava nezakonitim. Čaušeskuova vlada je pre toga već oporezivala bračne parove bez dece između 25 i 50 godina. Sve je počelo onda kada su žene postale radna snaga, pa su se često odlučivale na kotracepciju i abortus, a vlast je htela naglo da poveća broj stanovnika sa 23 na 30 miliona. Dekret je prisiljavao žene da odlaze redovno kod ginekologa u pratnji policije. One koje su same kod kuće pokušavale da izvrše abortrus, umirale su. Dekret je važio sve do kraja osamdesetih.

U Galadu Sluškinjama nije dozvoljeno da zadrže imena iz prethodnog života, iz vremena današnje Amerike. Davana su im nova imena, baš kao nekada i robovima koji su iz Afrike dovedeni u Ameriku. Kada bi se kasnije sreli u kartelima, Afroamerikanci bi jedni druge nazivali pravim imenima, baš kao što to čine i Sluškinje kada se šunjaju među voćem na pijaci.

Otimana deca od roditelja bi se odgajala u porodicama Zapovednika, odnosno vrhovnih političara Galada. To je i sudbina glavne junakinje Fredovice. Ne treba da se zaboravi da su se ovaki zločini zaista dešavali u Americi od 1958. godine. Izvesna Liga za dobrobit dece procenjivala je da neka deca ne žive po američkim standardima, ma šta to značilo. Takvu decu otimali su iz indijanskih porodica i davali belcima, a novinari su pisali u stilu „ova deca su spašena, a ne oteta.” Novinara inače u Galadu nema!

Izvor: Noizz.rs