Čemu iščuđavanje

Zapanjeni smo pred maštovitošću zločinaca, a oni su svuda oko nas.

Izvlače im industrijske mašine za mlevenje mesa i kostiju, stokove naoružanja – bombe, kalašnjikove, revolvere raznih fela… a većina anesteziranih građana čudi se, u neverici odmahuje rukama, optužuje američke krimi serije, njihove perverzne autore, jednom rečju pokvareni Zapad.

Hoćemo li se jednom već suočiti sa samima sobom, sa vlastitim korenima, porukama utisnutim u naša bića, biolozi bi rekli u genom koji pamti.

Naravno, nismo krivi što je većina probisveta/osvajača gazila baš ovim tlom, ali bar osvestimo njihove tragove i vlastite odgovore.

Ivan Zlatković poslao je potpisnici ovih redova svoj najnoviji roman „I živ i mrtav“ (Laguna, 2020). Naslov je obećavao.

Od prve stranice krenula je neviđena znalački opisana avantura.

Uveo je čitaoca, i to sa akumuliranim jezičkim i etnografskim znanjem, u svet bliskih mu predaka, u hajdukovanje i lov na odmetnike.

U bliskoj familiji gorepotpisane godinama je prepričavana tragedija prababe Draginje iz Zagrađa kraj Rudnika, sa kojom se i lično družila. Umrla je sa 105 godina vitka i prava kao strela negde pred maturu.

Elem, njenog prvog muža, seoskog kmeta ubili su hajduci.

Nije dočekao rođenje sina.

Tog sina je Draginja jedino volela.

Za desetoro dece iz drugog braka nije marila.

Svako od njih je rodila nakon silovanja.

Pretekli su je samo nana Dušana, Svetislav, finans, lukav čovek i Mikajlo za koga su svi govorili da je ćaknut a on nikad nije radio, samo za vlastitu dušu svirao ćemane i frulu i živeo u Ćeramidama okružen zelenilom daleko od ljudi.

Najbolje među decom Draginja je izgubila ili u ratovima ili u poratnim vremenima izgleda još gorim od onih ratnih.

Baš o tim vremenima piše Zlatković, o vremenima između dva svetska rata.

Borhesovski izmešani su stvarni dokumenti (ako u dobroj literaturi ima išta stvarno; sve je izmišljeno), u mašti prizvani dijalozi i opisi fotografija i predmeta iz policijskih arhiva.

Autor vlada ambijentom: Bukulja, Banja, Dvorine, Stojnik, Orašac, Kopljari, Brezovac, Bosut, Vrbica…

Ma u šumi Korušac od 1939. kad je snimljena lipa u čijem deblu je glavni junak romana hajduk Jovaš krio plen, do danas trebalo bi da ima preživelih stabala, a baš sa tom šumom, zapravo lovom na hajduka Jovaša i druga mu Varnavu, ozloglašene haračlije, otimače, silovatelje i ubice počinje roman.

Prema policijskim zapisnicima pobrojani su predmeti pljački.

Zbog oskudnosti reči u tim zapisnicima i prizemne preciznosti pisara pred čitaocem se otvara beskrajno siromaštvo, surovost i ljudska pohlepa.

Zbog sjajnih đinđuva, imaginarnog negde skrivenog blaga i zlatnika ljudi su spremni na svako zlo.

Istorija jedne tajne mape iz srednjeg veka koja bi trebalo da otkrije gde je skriveno blago vlastelina Bakića seže do Hitlerovih pasa tragača i otimača.

Krugovi otimača se samo šire.

Izgleda da niko nije imun.

Iako je glavni junak romana hajduk Jovaš, koji svašta sme što većina ne sme, pa em ga se pribojava, em mu zavidi, stvarni akteri priče su žandari, a začin ženski likovi.

Ne bi se reklo da ima velike razlike između potkupljivih, pohlepnih, prljavih žandara i ovdašnjih policajaca.

O potkupljivosti i pohlepi da ne govorimo, samo niču, primera puni mediji.

Ko ne veruje u uvek istu prljavštinu nek pokuša da uđe u toalet elitne policijske stanice na Savskom vencu.

Zapahnuće ga nepodnošljiv smrad raspalih belančevina i urina.

Isti taj smrad se oseća u opisima žandara, apsane sa bušnim nokširom… u opisima žandara koji proganjaju, hvataju, zatvaraju i za mito oslobađaju Jovaša.
Žene su svetliji, iskreniji, a često i smeliji likovi u ovom romanu, a podnose sve ono što nam ulickane bunga-bunga žurke političara zamazuju pred nosom. Jovaša na kraju romana izdaje i ubija kum, ko bi drugi do drug najbliži, srpska specijalnost.

Time je pravda zadovoljena do novih haračlija, silovatelja i ubica.

Eto, to smo mi. Zašto se čudimo?

Promenio se samo dekor, draperije, usavršile se metode, iskušavaju se nove varijante. Suština je ista: otimačina, pohlepa, gomilanje, stokovi, gaženje drugih, nezasitost.


Autor: Nadežda Radović
Izvor: Danas