Brendon Sanderson: Zašto su školske biblioteke važne

Kada sam upisao četvrti ili peti razred, prestao sam da čitam. Ne znam kako je tačno do toga došlo, ali knjige me jednostavno više nisu zanimale. Kasnije sam saznao da je to manje-više uobičajeno za dečake tog uzrasta.

Na tom planu se verovatno ništa ne bi promenilo da nekoliko godina kasnije, kada sam bio u osmom razredu, moja nastavnica engleskog jezika nije odlučila da interveniše. Ta žena je sa velikom ljubavlju i predanošću radila svoj posao i kada je primetila da izbegavam redovnu lektiru i pisanje sastava o knjigama (u čemu sam bio veoma uspešan), smislila je način da mi pomogne. Jednog dana mi je glasom punim razumevanja rekla da joj je veoma stalo do toga da svi njeni učenici čitaju i da umesto preporučene literature mogu da izaberem jedan od romana sa male police u njenom kabinetu. (Bilo joj je važno da izaberem knjigu koju je već pročitala kako bismo kasnije mogli o njoj da razgovaramo.)

Kao piscu fantastike, zauvek će mi ostati urezan u sećanje dan kada sam prvi put u životu u ruke uzeo knjigu koja je pripadala tom žanru. Naslov knjige koju sam izabrao bio je „Zaliv zmajeva“ i dobro se sećam da sam nekoliko dana kasnije zaustavio nastavnicu nasred školskog hodnika i saopštio joj da me je knjiga oborila s nogu. Nisam mogao da verujem da ljudi pišu knjige o zmajevima. „Naravno“, odgovorila je, „biblioteka ih je puna.“

Sledećeg dana sam se zaputio pravo u školsku biblioteku. Mnogima će to zazvučati smešno, ali pošto nisam znao ime nijednog autora fantastike pomislio sam da bi najbolje bilo da u katalogu potražim knjige koje u naslovu imaju reč „zmaj“. Na kraju sam se odlučio za roman „Let zmajeva“, za koji je En Mekafri nagrađena nagradom Hugo.

Biblioteka je za mene ubrzo postala nešto nalik svetilištu, a ljudi koji su tamo radili – iskusni i ljubazni vodiči na putu kroz svet fantastike. Iako niko od nas tada nije mogao da pretpostavi čime ću se jednog dana baviti, znanje i preporuke bibliotekara odigrali su presudnu ulogu u mojoj karijeri.

Bili su to dani kada se odlučivalo o mojoj budućnosti.

Kada sam pre nekoliko godina posetio svoju školu, naročito me je obradovala vest da jedna od bibliotekarki koje sam upoznao pre mnogo godina još radi u biblioteci. Divna žena. Uvek je bila nasmejana i strpljiva i sećam se da su mi njene preporuke u početku mnogo pomogle. Umela je sjajno da proceni koje knjige i autori će mi se dopasti.

Našim obrazovnim ustanovama preko su potrebni upravo takvi ljudi – profesionalci bez predrasuda, koji će decu nežno pogurati u pravom smeru. Meni nije bilo potrebno mnogo podstreka, već sam se klatio na ivici. Bilo je sasvim dovoljno da mi neko kaže: mogao bi da pročitaš ovu knjigu, Brendone. Ova knjiga će ti se svideti.

Da to neko nije učinio, nisam siguran da bih danas bio pisac.

Moj trogodišnji sin ovih dana otkriva da postoji nešto što se zove biblioteka i da je to čarobno mesto na kome se možete poslužiti knjigama koje želite. Dobro se sećam se tog osećanja; trenutka kada sam shvatio da su mi sve te knjige na raspolaganju. Mogu da uzmem baš svaku? Bilo koju? Neverovatno.

Zbog toga se uvek iznerviram kada čujem da zbog budžetskih ušteda bibliotekari odlaze iz naših škola. To je nešto što me lično veoma pogađa. Da nije bilo moje nastavnice i bibliotekarke, gde bih danas bio? Kako bi izgledao moj život? Ako ne budemo imali nastavnike i bibliotekare koji će deci (bukvalno) stavljati knjige u ruke, neće biti ni radoznalih mladih čitalaca od kojih će zavisiti budućnost naše kulture.

Mislim da oni koji kroje budžet ne shvataju koliko važan resurs predstavljaju ljudi koji rade u školskim bibliotekama. Oni nisu svesni da njihove kratkoročne odluke nanose dugoročnu štetu društvu u kome i sami žive.

Ne usuđujem se ni da zamislim budućnost bez školskih biblioteka.

Autor: Brendon Sanderson
Izvor: ilovelibraries.org
Prevod: Jelena Tanasković