Branislav Janković: Istina je uvek između šapata i vriska

Branislav Janković nije pisac koji se uklapa u savremene trendove – i to i ne pokušava. Njegova literatura, pozorišne drame i scenaristički rad odišu tradicionalnim vrednostima, borbom za istinu i razumevanjem žrtve kao temelja identiteta. Njegov najnoviji uspeh u svetu filma, kao scenarista ostvarenja „Poslednji strelac“, još jednom potvrđuje da Janković ne piše da bi bio dopadljiv – već da bi ostavio trag.



Branislav Janković ne traži pažnju javnosti, ali svojim rečima – bilo na papiru, na pozorišnoj sceni ili na filmskom platnu – jasno pokazuje da se istina ne mora vikati. Dovoljno je da je prošapuće neko ko veruje u nju.

Njegov najpoznatiji roman „Suze Svetog Nikole“ je u izbornoj lektiri u Srbiji. Napisao je i „Zidanje ambisa“, roman o građenju Visokih Dečana, „Petu žicu“ – priču o ženi koja se predaje đavolu, da bi susrela Boga, „Poslednji cirkus na svetu“ o anđelima poslatim na zemlju da posmatraju ljude… Dobitnik je nekoliko književnih nagrada, kao i nagrade filmskih kritičara za scenario filma „Poslednji strelac“.

U razgovoru za Ogledalo otvoreno govori o književnosti, savremenom društvu, filmu, ali i o veri, očinstvu i ognjištu koje „nije za ukras – već za grejanje duše“.

Tvoje knjige često balansiraju između tradicije i savremenog sveta – da li vidiš sebe kao „čuvara ognjišta“ ili kao nekog ko to ognjište preispituje?

Ognjište se ne preispituje – to je mesto odakle smo krenuli u svet i kao takvo ima poseban značaj za svakog od nas. Istina je da čim ga napustimo i ne održavamo vatru živom, ugasiće se. Sa druge strane, svet je veliki i zove da ga prođemo i upoznamo, da napustimo osećaj sigurnosti i topline. Možda je najbolje vraćati se sa vremena na vreme i paliti staru vatru. Uostalom, kud god krenuli i ognjište ide sa nama – ne možemo ga izdati ili zaboraviti.

Koliko tvoja uloga oca, supruga i pravoslavnog vernika oblikuje tvoje pisanje – i da li pišeš više iz osećaja odgovornosti ili unutrašnje potrebe?

Jedina odgovornost koju imam dok pišem je odgovornost prema samom sebi. To je jedini način da postanete odgovorni i prema svetu i drugima – kada ne razočarate i ne izdate sebe. Koliko pišem zbog sadašnjih čitalaca, toliko i zbog onih koji tek dolaze. Voleo bih da moji sinovi u mojim knjigama vide stub, a ne senku. Ne mislim da je pisanje potreba, to mi nekako ružno zvuči. Volim da ono što radim posmatram kao želju, ljubav, smisao.

U tvojim delima često se oseća borba između vere i sumnje, razuma i intuicije. Kako se ta borba odvija u tebi samom, van literature?

Svaki dan. Do vere se dolazi kroz lomljenje, sumnju, padove. U svim mojim romanima ja postavljam pitanja vere, života, Boga, jer ih ni ja ne znam i želim da mi neko odgovori, ili barem dâ dovoljno dobar odgovor. Uostalom, posao pisca i jeste da postavlja pitanja, koliko god ta pitanja umela da budu smešna ili da zabole. I ne mogu da odvojim svoju veru (ili neveru), na unutrašnji i spoljni život – veoma su isprepletene. Svi mi verujemo, volimo, mrzimo i pitamo se preko svojih knjiga. Naši junaci su naš alter ego.

Da li veruješ da bi mogao da pišeš istu literaturu da si rođen, recimo, u Norveškoj ili Americi? Ili je Srbija tvoja neizbežna tema?

Ne, ne bih pisao isto. Verovatno ne bih ni bio isti. Srbija nije moja tema po nekoj posebnoj želji ili nameri, već po poreklu, genima i onom ognjištu sa početka. To ne znači da neću napisati roman koji se dešava u Americi ili Norveškoj – dobar roman nema veze sa zemljom i podnebljem. Jednostavno, Srbiju najbolje poznajem, čujem i vidim.

Kritikuješ savremeno društvo i dekadenciju modernog čoveka. Da li misliš da književnost danas uopšte ima moć da nešto promeni?

Dekadencija je neminovna da bismo shvatili da nešto nije u redu i da je vreme za promene. Ona je potrebna da povučemo liniju između dobrih i loših stvari, ali uglavnom između dobrih i loših vremena. Knjiga je seme, ne megafon. Ako zasadiš pravo seme u pravom čoveku, to može da promeni mnogo toga. Ali današnji svet voli brze plodove, pa književnost često strada u tišini, ponekad i pre nego što iznikne, ne stigavši da ulepša svet.

Kako izgleda tvoj kreativni proces – pišeš li u naletima ili disciplinovano, svakog dana? I šta ti najčešće „okida“ ideju za tekst?

Pišem kad imam šta da kažem. Nekad to znači da ne pišem danima, a nekad da ustanem usred noći i zapišem rečenicu koja mi je proletela kroz misli. Najjači okidači kod pisaca su sopstveni unutrašnji svetovi ili istina koju niko ne govori naglas.

Pored knjiga, aktivan si i kao dramski pisac i javni intelektualac. Da li više voliš da te ljudi prepoznaju po stavu ili po rečenicama?

Ako me neko prepoznaje po stavu – dobro. To znači da sam bio jasan. Literarni stil je važan, ali ako se iza njega ne čuje srce, onda je to samo lepo umotana praznina. Volim da kažem šta mislim. To nije uvek pametno, ali ne mogu drugačije. Postoje pisci sa sjajnim rečenicama, ali bez stava i mišljenja. Mislim da je to strašno.

Koji savremeni pisci – domaći ili strani – imaju tvoje poštovanje, i zašto?

Poštujem one koji pišu sa stavom, ne one koji prate tržište. Volim Gorana Petrovića, Danojlića, Pavića. Volim Markesa i Solženjicina, jer je platio cenu svojih reči. Danas mnogi pišu bez rizika, bez rane.

Da moraš da izabereš – da li bi radije da tvoje knjige dugo žive a da ti ostaneš nepoznat, ili da ti postaneš poznat a knjige zaboravljene?

Knjige, naravno. Delo je ono što ostaje. Ne ostavljamo svi trag u vremenu, a ako ga već ostavljamo, neka bude što dublji.

Kako je došlo do toga da pišeš scenario za „Poslednjeg strelca“? Da li ti je film otvorio drugačiji pogled na pisanje – u odnosu na književnost?

Došlo je prirodno. Priča je sazrela u meni još ranije, a film je samo bio novi jezik da je ispričam. Pisanje scenarija je posebna planeta na kojoj važe totalno drugačija pravila – ti pišeš, ali znaš da će tvoj tekst neko drugi pretvoriti u sliku, ritam, zvuk. Moraš da uđeš u tim, a to nije lako kad si navikao da budeš sam sa svojim rečenicama.

Kroz „Poslednjeg strelca“ provlače se jake ideje o časti, izboru i žrtvi. Koliko je tvoj pogled na svet oblikovao ton i poruku scenarija?

U potpunosti. Nije to film o prošlosti, nego o sadašnjosti koja beži od žrtve. Danas svi hoće slobodu bez cene. A ovaj film podseća da sloboda uvek dolazi iza streljačkog voda. I da poslednji metak često znači prvi uzvik istine.

Na kraju – o granici između reči i slike. Kako vidiš odnos književnosti i filma danas – da li pisac gubi deo slobode kada piše za ekran, ili je to samo drugačiji način da se ispriča istina?

To je kompromis. Gubiš širinu rečenice, ali dobiješ snagu slike. Ako znaš šta hoćeš da kažeš, nećeš izgubiti ni identitet ni poruku. Film je danas možda i jedini medij koji još može da dopre do onih koji više ne čitaju. Ako ga pametno koristiš – ne gubiš ništa. Ako mu se prodaš – izgubićeš sve.
 
Autor: Slavica Petrović
Izvor: časopis Ogledalo