Bojan Savić Ostojić: Šarm vetrometine

Kako je nastala, šta je učinila da se roman njenim imenom nazove, šta ona predstavlja naratoru Zoranu, zašto je istinitija od stvarnosti – saznajemo od Bojana Savića Ostojića, tvorca „Lusi“.



Pisac i prevodilac Bojan Savić Ostojić u romanu „Lusi“, prvom u izdanju Lagune, oživljava Beograd sa početka dvehiljaditih. Iscrtavajući mapu svojih kretanja kroz velegradske ulice, ali i po uspomenama na godine ljubavnih peripetija, odrastanja i sazrevanja, glavni junak i narator Zoran secira nekadašnje prijateljstvo sa devojkom koja je dobila epitete nečeg neuhvatljivog i pokušava da rasvetli enigmu njenog nestanka.

Kako je Lusi dobila svoj roman? Čime je zaslužila da se nazove po njoj?

Nikada nisam verovao piscima koji, na pitanja o tome kako je njihova knjiga nastala, odgovaraju: „E pa, nastala je od naslova.“ Ili kao Albahari: „Bilo mi je dovoljno da nađem prvu rečenicu.“ Ceneći njihov napor da se pretvore u legende, sumnjao sam u takve geneze. Ali, nekoliko decenija kasnije moram priznati, menjam se. Sa „Lusi“ se desilo upravo to: nastala je i od naslova i od prve rečenice. Naravno, nije ta rečenica rešila sve. Ali da nije bilo tog nadimka, da nije bilo tog tempa i tonaliteta kroz koji sam ga provukao, ne bi bilo ni „Lusi“. Ložim se na početke iz sredine. Dubravka Ugrešić ovako otvara „Pozu za prozu“: „Bublika sam jedne subote upoznala u kafiću. Bublik se, zapravo, nije tako zvao. Tako sam ga ja prozvala. Sviđala mi se riječ bublik.“ Neki „pisac“ bi pitao: koje subote? (ima ih, zar ne, 52 godišnje!) U kom kafiću? Kako se Bublik preziva? Ali: bum-tras. Bublik i Lusi već su pred nama, i ako ne znamo ništa o njima, čini se da možemo da ih pipnemo. Razrada škodi.

Kada ste započeli stvaranje dela, da li Vas je priča odvela nekim drugim, dotad neotkrivenim putem ili ste dosledno sproveli unapred definisane zamisli?

Ja bih voleo da mogu unapred da definišem šta ću pisati, kojim redosledom. Ali nemam strpljenja da tako dugo sedim na jednom mestu. Ako i pribeležim neki koncept, kojima se neki autori diče, ja znam da ga neću otvoriti. Umem da pišem samo bez pripreme. Ideja o „Lusi“ došla je sa pisanjem. Kad sam joj dao ime, opcrtao sam je, obukao, udario joj tempo (127 bpm) i pustio. Ostatak pisanja sam proveo kiteći je „osobinama“, birajući što protivrečnije. Kad sam postao svestan da bi sva ta lavina mogla da prođe kao priča, uozbiljio sam se. Ali samo malko. Zato je posao trajao pune dve godine. Drugi se, eto, diče konceptom, ja sporošću obrade!

Mogli bismo posmatrati ovo delo i kao vivisekciju devetogodišnjeg prijateljstva, studentskog života, ljubavi, odrastanja, sazrevanja u Beogradu. Zašto narator Zoran piše o Lusi? Šta je ona njemu? Šta traži u Lusi?

Vivisekcija je preozbiljna reč za ovaj fjužn. Ipak da, možda, negde na pola inventara, pripovedač shvata da se, opisujući Lusi, vraća jednom vremenu s kojim je izgubio dodir. Nije to vreme kao epoha – kraj 90-ih, početak 2000-ih, Peti oktobar, trte-mrte – to je mnogo više doživljaj vremena. Oni sati kojima se raspolaže u tinejdžerskom dobu, gde dan samo uslovno traje 24 sata. Šta je Zoranu Lusi? Drugarica? Saputnica? Alter ego? Pre svega neponovljivi susret. Neponovljiv, zato što je formativan. Pošto se formiramo, zaboravimo sebe neznalicu, zaboravljamo šok koji je stvorilo znanje, menja nam se percepcija... Hteo sam da priđem tom stanju pre znanja, jer je ono u suštini spremnost za znanje, očekivanje.



Šta Zoran veruje da će pronaći dok ide kroz noć i maglu uspomena? Da li je pisanje više od spasavanja sećanja pred stihijom zaborava?

Interesantno: noć i magla (kao takvi, bez metafore) jesu ambijent mog ličnog sećanja na Beograd iz tih godina: noć u kojoj se kasno vraćaš iz nekog kluba (najčešće KST-a), ali ne možeš još da uđeš u srednjoškolski dom jer se otključava tek u šest ujutru, pa sa društvom posle fajronta blejiš u Tašmajdanu, malo po klupama, malo po lišću, ako je suvo, ali nikada nije previše suvo, nikad dovoljno suvo da bi bilo udobno, pa se onda u jednom momentu preneš i shvatiš da si zadremao i da te od jutra deli još nekoliko sati noćne magle. Ako je „Lusi“ „spasla“ neka autentična sećanja, ona su toliko preinačena i podređena priči, koju je (setimo se) indukovala prva rečenica. „Lusi“ nije autobiografski tekst. Filter koji mi je nametnula forma i fiktivni modus izmamio je i inscenirao uspomene na razne susrete, možda ubedljivije nego da sam seo da pišem memoare.

Uvodnim rečima romana beline dobijaju obris, koji nam asocijativno dočarava sliku, a slika dobija zvuk, i mi postajemo posmatrači, slušaoci i svedoci pred kojima kao da se otvara crna kutija. Koliko se razlikuje Lusi iz Zoranovih studentskih dana, i sada kada može sa hladne udaljenosti da je sagleda?

Sav izazov ove knjige nalazi se u intervalu između Zorana-pripovedača i Zorana-učesnika. Možda on gleda film iz starih dana, neki mutni VHS na koji je zaboravio, gde je i sam snimljen, istovremeno se čudi svojoj faci, svom glasu i gestovima; a posebno ga zbunjuje osoba koja se nalazi u kadru pored njega. „Lusi je, znači, stvarno postojala?“, tako se pita Zoran u svojoj privatnoj sali za projekcije. I počinje da zavidi tom učesniku, nekadašnjem sebi, koji je isto toliko udaljen kao i Lusi. „Ponekad ne znam šta je lepše, to što sam prisustvovao samoj Lusi ili to što sam učestvovao u našem susretu“.

„Kad god sam se u nekoj vezi nalazio u nedoumici između komfora i rizika, između kolotečine i vetrometine, birao sam vetrometinu, ubeđen da bi i Lusi tako odlučila, čim nanjušim rutinu, birao sam da odmaglim glavom bez obzira.“  Zašto je ona istinitija od „uobičajene“ stvarnosti?

Stvarna je osmoza koju je stvorio susret Zorana i Lusi, njihova sloboda da svoj susret ne pretvore u neko predodređeno pakovanje, uživanje u tome da samo budu i ogledaju se. Anarhičnost je zajedničko tlo, spremnost na svakodnevno iznenađenje, iskakanje iz koda u kod, bežanje od ofucanih modela. A „uobičajena stvarnost“ je ona skrašena, u kojoj je svakome dodeljena funkcija, jednoobrazni model ostvarenja (porodica/posao/standard), u kojoj je glavna vrednost komfor. Odatle, iz pozicije komfora, taj razvedeni tip sebi dopušta da čezne za šarmom vetrometine i za nju ne nalazi nijedno pogodnije ime od Lusi.

Kroz sećanje Zoranovo prošli su Darkwood Dub, Led Zeppelin, Radiohead, EKV, Knife, Pink Floyd. Vi ste vokalista benda Klot, početkom prošle godine objavili ste debitantski album „Lucidan san“. Kako muzički izraz komunicira sa Vašim književnim tekstom? Možete li stihovima jednog od omiljenih bendova opisati svoju glavnu junakinju?

Za mene je pisanje pre svega način da se zabeleži muzika. Dok pišem, i dalje mi je najvažnije da „čujem“ šta pišem i to govori da se nisam nikako odmakao od pesničkog doživljaja teksta. Navedeni bendovi, posebno EKV, bili su formativni za čitavu moju generaciju. Niste morali da idete na predavanja, niste morali da ručate u menzi, ali morali ste, ako vas probude u pola noći, da znate sve pesme EKV napamet. (Ko nije, taj je bio ćaci.) U Klotu sam koliko i u pisanju: „Lucidan san“ je naš prvi album, spreman 18 leta. Koristim priliku da najavim jedan novi projekat koji sam ove godine napravio u saradnji sa basistom Klota Vojom Jocićem. Zove se Ič i upravo je (23. maja) objavio prvi singl „Sve što imam“. (Stihovi za Lusi: „Gde si sad? To se pitam celi dan. I dok gradom lutam, znam: nisi tu“, Doktor Spira i Ljudska bića, „Gde si sad?“)

Bavite se prevodilaštvom, živeli ste u Francuskoj. Imate li pisce iz te zemlje koje naročito volite da prevodite? Koje biste autore savremene francuske književnosti predložili čitaocima u Srbiji?

Autori koje sam prevodio mahom su minimalisti, bilo da su savremenici ili prošlovekovni: Emanuel Bov, Samjuel Beket, Agota Krištof, Eduar Leve... Anri Kale, Natali Kentan! Maloreki iscrpljivači. Što se tiče još neprevedenih, a dobrih pisaca s francuskog podneblja: to je poslovna tajna. Poverljivo! Pošto sam prevodilac, u prevodu neplaćeni agent nekih ovde nepoznatih pisaca, više puta mi se obilo o glavu kad sam javno rekao šta bi od neprevedenog valjalo prevesti. Koliko sutradan, paf: neki izdavač najavljuje tog i tog autora u svom planu. Morao sam, avaj, da prestanem sa osnovnom ljudskom tekovinom, intelektualnom velikodušnošću, jer jedino tako mogu da isteram svoje profesionalne planove.

Za koji roman ste, kada ste mu se kasnije vratili, shvatili da ste ga prvobitno nepravedno otpisali? Da li knjige zaslužuju drugu šansu?

Više volim da otkrijem nešto novo nego da se vraćam nečemu što nije delovalo. Primetio sam da stara oduševljenja retko prežive obnovu. Jednom godišnje čitam Handkeovu „Levoruku ženu“, nešto staro Valjarevićevo („Zimski dnevnik“), Miroslava Mandića („Ja sam ti je on“), Leveov „Autoportret“, „Moje prijatelje“ Emanuela Bova. Retko su to romani. Sada obnavljam Petera Esterhazija i njegovu „Ispravljenu verziju“. To je književni karneval kakav najviše volim: sve pršti, a „književnost“ puca u paramparčad.
 
Autor: Siniša Bošković
Izvor: časopis Bukmarker, br. 53