Biološko-kriminalistički roman „Kradljivac orhideja“

Da na svetu i u životu zaista ima neizbrojivo mnogo ideja i pravaca kojima se može poći pokazala je Suzan Orlin svojom knjigom „Kradljivac orhideja“, koja nije ni tipičan roman, niti je klasičan putopis, nego će pre biti da je romansirani izveštaj o jednom istraživačkom putovanju, mada je manje-više i detaljna studija o biljci iz naslova – u stvari, ova je knjiga u sebi sažela sve navedene vrste umetnosti i dokumentarnosti, a ako bi je trebalo precizno definisati, možda je najtačnije reći da je u pitanju svojevrsni biološko-kriminalistički roman, što se, na kraju krajeva, otkriva već u samom naslovu.

I koliko god da smo se začudili nazivu knjige – jer zašto bi neko krao cveće! – nećemo morati da pređemo veliki broj stranica kako bismo shvatili da i  tekako ima razloga za takvo delo (ili nedelo!) i da se ono, takođe s razlogom, smatra pravim kriminalom, a pozadinu cele priče najbolje će nam rasvetliti brojne digresije koje je autorka pravila vraćajući nas u prošlost i pokazujući nam da opsednutost orhidejama nije bila ništa manje kontroverzna ni pre nekoliko stoleća.

Osim što nam je pokazala istorijat gajenja i istaživanja orhideja, osim što nas je upoznala sa njihovim najznačajnijim vrstama, od kojih poneke nose krajnje neverovatne nazive, Suzan Orlin pokazala nam je da se od svega može načiniti dobra knjiga, da sve može biti istorija, da sve može biti hobi i posao, te da se ničemu ne treba čuditi pre nego što bude detaljno sagledano.

Mnogo toga čini ovu knjigu zanimljivom i neobičnom, pa tako ni njen glavni junak nije uobičajen – i tu se ne misli na „kradljivca“ Džona Laroša, koji sâm po sebi jeste ekscentrik zbog svog „orhidelirijuma“, nego se misli upravo na orhideje, jer one zajedno, kao familija u naučnoj klasifikaciji, čine glavnog junaka oko kojeg se vrti cela priča, a bez njih ni Laroš ne bi bio to što jeste niti bi ikada bio ovekovečen kao književni lik.

Orhideje su, međutim, bile samo povod za jedno mnogo opsežnije istraživanje, pa se tako priča o cveću i njegovim uzgajivačima pretvorila u avanturu i susret sa jednim potpuno drugačijim svetom, koji živi prema nekim svojim pravilima, iako obitava usred američke države Floride, čijim zakonima je podložan i onda kad zahvaljujući cveću izvuče finansijsku dobit.

Svakako će čitaocima najveće otkrovenje biti priča o indijanskom plemenu poznatom kao Seminole, čije se poglavice zvanično nikada nisu pokorile američkoj vlasti, a čije su hrabre ratnike poštovali i engleski kolonisti, mada je na kraju glava jednog od najodvažnijih Seminola služila da roditelj njome plaši svoju decu.
I ne samo Indijanci, nego je u „Kradljivcu orhideja“ neobična i cela Florida, koju ćemo upoznati na nov način i u potpuno drugom svetlu od onoga kako smo navikli, a diveći se rezervatima i močvarama, čudeći se pri susretu sa neobičnim nazivima naselja, i sama autorka se neprestano pita kako u takvom preobilju i prekomernom bogatstvu živih stvorenja čovek može ostati izdvojeno biće i kako je uspelo Larošu da pripada kultu nepripadanja.

Primećuje se, i pored fascinacije svetom i ljudima koje je otkrila, izvesna autorkina distanca i nespremnost za avanturu i rizik, što znači da ona ipak pripada grupi koja ostaje na obali i divi se onima koji su se otisnuli, a ne entuzijastima koji su se otisnuli iako su svesni svake opasnosti što ih čeka. Sa druge strane, da je Suzan Orlin postala deo tog neobičnog sveta, verovatno nikada ne bi mogla da sa toliko objektivnosti i predanosti sagleda u celini temu koja joj je privukla pažnju. Kao što Džon Laroš ide uvek pravo svojim putem, tako i Suzan Orlin ide dosledno svojim putem, a ako se i nađu na istom putu i istom pravcu, tek se tada uočavaju nepremostive razlike između njih dvoje.

Iako konkretno posvećena jednoj biljnoj kulturi i jednom hobiju ili poslu (u zavisnosti od situacije), „Kradljivac orhideja“ dobar je putokaz za svakoga ko je pasionirani ljubitelj bilo čega, jer ako treba tragati za svim vrstama orhideja upravo zbog toga što taj cilj nikada ne može biti ostvaren (zbog velikog, čak i prevelikog broja vrsta), onda to važi i za sve drugo što jeste nedostižno ali ipak pruža neizmerno zadovoljstvo, pa zašto ne i materijalnu korist.
 
Autor: Dušan Milijić