Bili su samo besni – Prikaz romana „Besni“ Miodraga Krstića

Smešten između dva svetska rata, zvanični mir koji je trajao jedva nešto duže od dve decenije nije ni mogao biti drugačiji nego prepun raščišćavanja prethodnih računa i otvaranja novih rana koje su neminovno dovele do novog i još krvavijeg sukoba.

Ne treba previše izmišljati nove likove i događaje da bi se sagledao sav bes koji je tokom međuratnog perioda znao da iznenada bukne usred Beograda, Jugoslavije i Evrope, pa je stoga i pisac Miodrag Krstić radnju svog romana „Besni“ zasnovao dobrim delom na stvarnim činjenicama.

Međutim, iako se za dotične činjenice odavno zna ne samo među istoričarima, nego i u široj javnosti, često se o njima zapravo ne zna dovoljno, a pošto su u pitanju takvi događaji čija pozadina uglavnom i ostaje nerasvetljena, svako istraživanje pruža dovoljno mogućnosti i za nova saznanja, ali daje zamah i bujnoj mašti.

I upravo varirajući između činjenica i mašte, Krstić je uspešno savladao sve prepreke koje u takvoj situaciji mogu nastati, pa koliko god da u samom romanu ima istorijskih događaja pročitanih između redova, ipak se ne može naći nijedno mesto gde je pisac degradirao, a kamoli potpuno izmenio autentične podatke i svedočenja.

Kad se daje slika međuratne beogradske krvave igre između policije i političkih ilegalaca, još je teže to predstaviti iz ugla samih policajaca, naročito kad se ima u vidu da su mnogi čuvari kraljevskog režima docnije postali najmračniji poslušnici nacističkog okupatora i okrvavili svoje ruke na logorskim zatočenicima, pa bi i malo bacanje pozitivnog svetla na takve ličnosti moglo dovesti čitaoca u zabludu ili do pogrešnog zaključka kako je autor rehabilitovao osvedočene ratne zločince.

Ipak, Krstić je i tu klopku vešto izbegao, tako da ni kolege glavnog junaka Ivana Timotijevića nisu bezgrešni čuvari reda, nego ljudi koji su se na strani vlasti našli ponekad i zbog sopstvene mračne prošlosti, a sigurno ne iz uverenja kako time čuvaju državu i narod – ali, sa druge strane, više ni komunistički atentatori nisu legendarni heroji iz propagandnih brošura, nego usijane glave koje su zahvaljujući nečistim motivima samo ubeđene da čine epohalna dela.

Predočavajući sliku čitave Evrope, od više nego stvarnog Adolfa Hitlera do izmišljenog ali veoma upečatljivog Đanka Ciganina, pisac daje presek jedne epohe u kojoj je bes tinjao na svim stranama i samo je bilo pitanje trenutka kad će se probuditi, ali dok se nije u svima probudio, on se tu i tamo povremeno i iznenada javljao, pa se u jednom takvom naglom buđenju desio i centralni događaj romana – ubistvo kralja Aleksandra Karađorđevića u Marseju.

Iako je na samom kraju mnogo važnija sudbina Ivana Timotijevića i njegovo ogorčenje na ubicu koji mu je razorio porodicu, ipak atentat u Marseju i dalje ostaje ključni i fatalni momenat romana, jer kako je taj događaj bio preloman za savremenu istoriju Evrope, tako će biti preloman i za život Krstićevog junaka.

Opaska na naslovnoj strani, da se za kraljem ne žali nego da se od njegove smrti strahuje, mogla bi biti i razjašnjenje tolikih atentata u srpskoj istoriji, jer se ubistvo važnih političkih činilaca retko dešava samo radi ubistva, nego prvenstveno radi izazivanja opšte panike, a to što se ponekad čini preteranim kad se žali za nekim koji za života nije ni bio toliko popularan – to je zapravo opšti izraz straha što se živi u zemlji koja je ostala bez čvrste ruke i u kojoj se običan čovek oseća još više ugroženo nakon što shvati da čak ni vladara nisu sačuvali od metka.

I na kraju, pišući o međuratnom periodu, nijedan pisac ne može stvoriti ubedljiv srećan završetak s obzirom na to da svaki čitalac zna šta je nakon tog perioda usledilo – i zato je Krstić izabrao najlogičniji završetak, da njegov junak netragom nestane nakon što nije uspeo da spreči događaj koji otvara vrata svim besovima i njihovim megalomanskim apetitima.

Ali, i pored toga, ostaje nada da će takvih ljudi biti i u nekoj drugoj prilici da na vreme spreče štetan i smrtonosan izliv besa.

Autor: Dušan Milijić