Bil Brajson govori o neverovatnom ljudskom telu

Čuveni autor putopisa i jedan od najvoljenijih pisaca današnjice, Bil Brajson je u razgovoru za „New Scientist“ objasnio odakle ideja za pisanje knjige „Telo: Vodič za vlasnike“. Prenosimo vam transkript tog razgovora.



Šta vas je motivisalo da napišete ovu knjigu? Odakle interesovanje za ovu temu?

Reč je o nekoliko stvari. Prva, najličnija, jeste ta da sam rođen sa samo jednim bubregom. Tada sam shvatio da ne znam šta se dešava unutar mene. Prvo sam se uspaničio otkrićem da imam samo jedan bubreg i otišao sam kod specijaliste, a on mi je rekao: „Nije to veliki problem. Bilo bi bolje da imaš dva, ali jedna od sto osoba se rodi sa samo jednim.“ Ipak, vaše telo vodi računa o vama.

Rekli ste da je bilo više razloga?

Jedan je i to što je moj najstariji sin sada lekar, a dok je studirao, kada bismo otišli u pab, pričao mi je veoma uzbuđeno o nekim tehničkim stvarima... elektrolitima, ribozomima... bio je potpuno očaran telom. I tada sam shvatio koliko malo znam.

Dok sam čitao knjigu, nailazio sam na neke neverovatne činjenice koje nisam znao. Na koja iznenađujuća otkrića ste vi naišli dok ste pisali?

Jedna od stvari je kako mozak interpretira svet i omogućava nam da nađemo smisao u svetu. Kada bi um prihvatao upravo ono što naše oči registruju, nastao bi potpuni haos i zato nam mozak na neki način daje uvid u budućnost – kako bi nam omogućio da bolje funkcionišemo u svetu i instinktivnije reagujemo, mozak neprestano predviđa šta će se dogoditi petinu sekunde u budućnosti.

A tu su i dve slepe tačke u našem vidu, bukvalno dve velike rupe kojih nismo svesni kao što nismo svesni ni treptanja. Mozak nam neprestano interpretira svet i daje nam sliku sa kojom možemo da se nosimo, ne dobijamo bukvalnu sliku sveta oko sebe. Nikada.

To je veoma uvrnuto, zar ne? Ima li još neka činjenica koja vas je oduševila?

Uopšteno, mozak. Jednostavno... kako? 75-80% je voda, ostalo su proteini i masti, a pogledajte šta je u stanju da radi. To je za mene potpuno neverovatna stvar. Ono što mi je posebno fascinantno je da ako bismo uzeli komadić mozga od jednog kubnog milimetra, veličine zrna peska, on bi imao memorijski kapacitet takav da na njega stanu svi filmovi koji su ikada snimljeni, uključujući i trejlere. Jedan profesor mi je izračunao da bi taj komadić mogao da sadrži dve milijarde primeraka moje knjige. Jedan kubni milimetar vašeg mozga? A pogledajte koliko kubnih milimetara imamo.

Mogu li da vas pitam o putovanjima i ljudima koje ste sretali tokom istraživanja? Šta se posebno izdvojilo?

Disekcija je bila najfascinantnija. Ostao sam potpuno zatečen činjenicom kako ljudsko telo izgleda, otvoreno telo, leš iz koga je isušen sav život i boja – to je samo gomila mesa i ne razlikuje se mnogo od naše božićne ćurke, u pogledu teksture i tonusa, hladnoće. To mi je bilo još čudesnije jer je donedavno ta osoba bila živa i sedela je, smejala se i imala snove, zaljubljivala se i radila razne stvari, a sve zahvaljujući tom mesu, tom sistemu organa. Bio sam potpuno oduševljen koliko sve podseća na neku mašinu i koliko je neverovatno da telo može da radi sve što radi.



Počeli ste karijeru pišući o mestima koja ste posećivali. Imali ste veoma uspešne knjige i sada se stiče utisak da prelazite na nauku.

Veoma dugo želim da napišem knjigu o nauci, da razumem univerzum. Do granice mogućeg želim da razumem kako smo od Velikog praska, trenutka stvaranja svega, stigli dovde. Zanima me do kog nivoa to mogu da razumem. I razmišljao sam na koji način mogu da se uključim u nauku, a da ne budem naučnik, i u tome je cela ideja iza ove knjige. Izdavači su mi na neki način udovoljili kako bih to izbacio iz sebe i srećom to je postala najuspešnija knjiga koju sam ikada napisao. A to me je oslobodilo da pišem različite knjige, neke od njih nisu baš bile uspešne, ali to me je daleko više zainteresovalo za život nego da sam... Vidite, ne mogu da podnesem pomisao da u ovom trenutku života razmišljam gde nisam putovao, u koju zemlju da odem, napijem se i napravim budalu od sebe.

Mislim da ste za „Kratku istoriju bezmalo svačega“ napravili listu grešaka i izmena...

Mislim da svet vodi tu listu. (smeh) Vidite, jedna od najvećiih frustracija kod pisanja je to što je knjiga zamrznuta u vremenu. Upravo kroz to prolazim sada sa „Telom“ jer se dešava da otkrijem novog naučnika ili nešto u prirodi i shvatim da postoji novo istraživanje, to sve menja... A knjiga je završena, zamrznuta, ne mogu da joj se vratim. Kako god, trudim se da to prihvatim, da idem dalje. Kod „Kratke istorije bezmalo svačega“ pokušavao sam da budem u koraku sa svime, da ispravljam knjigu, ali to je nemoguće. Knjiga je napisana 2004-5. i pogledajmo samo koliko se stvari i pogleda promenilo, poput crne materije, energije, mislim Pluton je u to vreme bio planeta. Nadam se da ću živeti dovoljno dugo da joj se vratim, voleo bih da je unapredim, ali time ću joj samo produžiti vreme do trenutka kada ponovo postane zastarela.

Učestvovali ste u kampanji za očuvanje ruralne Engleske koja je u fokusu imala odlaganje otpada. Mislite li da idemo u pravom smeru po pitanju upravljanja otpadom?

Mislim da ni po kom pitanju ne idemo u pravom smeru. (smeh) Ozbiljno, mislim da svet nikada nije bio luđi i lošije pripremljen za budućnost nego što je sada. Pogledajte ko je predsednik Sjedinjenih Američkih Država... i mislim da ništa više ne moram da kažem. Ali pogledajte koliko malo stvari radimo kolektivno po pitanju klimatskih promena, a trenutno me posebno zabrinjava činjenica da se sve manje veruje naučnicima. Znate, mnogo ljudi sumnja u ono što im naučnici govore. To je nešto što ne razumem jer sam odrastao u svetu gde se automatski verovalo svakom ko je nosio beli mantil. Dobro, možda jesmo bili malo naivni što smo to tako prihvatali, ali danas moramo bar sa rezervom da prihvatimo da je globalno zagrevanje stvar povodom koje moramo nešto da preduzmemo jer će posledice biti užasne ako ništa ne učinimo. Zato ne razumem zašto su ljudi toliko protiv svega što im naučnici govore. Trudim se da me aktuelno stanje stvari u svetu ne dreprimira previše. (smeh)

Da završimo ipak u vedrijem tonu – šta nam poručuje knjiga „Telo“?

Cela poenta ove knjige je da nam pokaže stvari koje telo radi dobro i radi ih za nas. Jer je priča o telu uglavnom priča o uspehu budući da većina delova tela radi besprekorno tokom nekoliko decenija, a to je pravo čudo! I samo čudo života da sve ove stvari unutar nas rade zajedno, ne moramo da kažemo srcu da kuca ili plućima da udahnu vazduh, sve to za nas obavlja telo. Za mene je to pravo čudo!

Izvor: youtube.com
Prevod: Dragan Matković
Foto: The National Churches Trust / CC BY 2.0 / Flickr