Bez Peđe i Čede ne bi bilo „Alternativne istorije Srbije“

Možda nije baš svako na mapama u atlasu svojeručno ucrtavao nove granice i tako u mašti stvarao nove države, ali se sigurno svako bar nekad zapitao šta bi bilo da ovaj ili onaj rat nikada nije počeo, da li bi bolje bilo da ovaj ili onaj ustanak nije podignut, da li bi narod i država bolje prošli da su u datom trenutku bili manje hrabri a više mudri, koliko bi žrtava bilo izbegnuto da nije izbila ova ili ona revolucija, a opet se mnogi pitaju da li bi država bez ratova i žrtava ikada stekla svoju nezavisnost, da li bi bez krvavih revolucija uopšte bilo civilizacijskog napretka, da li bi mudrost išta značila da joj hrabrost nije prethodno utrla put.

Šta bi bilo da je bilo – to je pitanje koje istoriografija neprestano pokušava da izbegne, ali uprkos tome, čini se da upravo ono najčešće lebdi kad god se govori ili piše o bilo kojem prelomnom istorijskom trenutku.

Odlučivši se da sačine zbornik tekstova pod nazivom „Alternativna istorija Srbije“, istoričari Predrag J. Marković i Čedomir Antić opravdali su svoju ideju činjenicom da kontrafaktualnost nije bila strana čak ni antičkim rodonačelnicima istorijske nauke, te da su i vrsni istoričari i uspešni političari dvadesetog veka znali da skliznu u alternativnu istoriju, često i s ciljem da svojim vizijama preduhitre potencijalni scenario za koji bi pretpostavili da je neizbežan nakon rata ili ekonomske krize.

Ne treba posebno naglašavati sa kolikim se uživanjem čitaju futuristički i distopijski romani u kojima je budućnost prikazana tako što je prethodno izmenjena prošlost, ali takav je postupak i prihvatljiv jedino u umetničkim delima, kao i u beskrajnim laičkim raspravama, dok se još uvek podozrivo i nepoverljivo gleda na bilo kakve pretpostavke koje dolaze iz naučnih istoriografskih krugova.

Stoga je „Alternativna istorija Srbije“ dobar pokušaj razbijanja predrasude prema kojoj su pretpostavke sasvim suvišne ili čak štetne za istoriju kao nauku, jer Marković i Antić u svojim tekstovima pokazuju da se zahvaljujući onome što se dogodilo u jednoj epohi ili zemlji lako može izvući zaključak šta bi se desilo u nešto izmenjenim okolnostima.

Iz istorije je poznato koliko su često međusobno povezani čak i oni događaji koji su se zbili na dve veoma udaljene tačke, pa ako je, primera radi, položaj tek formirane srpske države zavisio od Napoleonovog napada na Rusiju ili docnije od ishoda Krimskog rata, nije isključeno da bi stvarno postojeća Treća francuska republika mogla biti putokaz za pretpostavljenu srpsku republiku na samom početku dvadesetog veka, a da specifičan položaj Kurda nakon raspada Osmanskog carstva bude primer za alternativnu srpsku povest bez dva ustanka i bez Karađorđevića i Obrenovića.

Poznato je takođe koliko i istorija sama po sebi ume da bude relativizovana i da izazove sukobe čak i među najeminentnijim naučnicima, pa kad već postoje nesuglasice u vezi sa onim što se neminovno dogodilo, može se zamisliti koliko bi različitih teorija i suprotstavljenih pretposvavki izazvala alternativna istorija – i sa te strane je sasvim očekivano što se ideje Markovića i Antića ponekad ne podudaraju ili se čak međusobno potiru.

Sa druge strane, upravo takva nepodudaranja daju ovoj knjizi naučni karakter, jer se još jasnije vidi koliko i jedan i drugi istoričar, i kada pišu o onome što se nije desilo, zaključke izvlače iz onoga što se desilo, te na taj način još jedanput pokazuju da istorija jeste učiteljica života, ali i onoga što se nije dogodilo a moglo je da se dogodi.

Što se tiče samih autora kad je u pitanju pretpostavka šta bi bilo da je bilo, činjenica je da bez njih ne bi bilo ove prilično zanimljive knjige – ali ko zna, možda će imena Peđe Markovića i Čede Antića u nekoj budućoj istoriji Srbije imati takav značaj da će se nove generacije zapitati šta bi bilo da je Čeda bio republikanac a da je Peđa bio monarhista.

Autor: Dušan Milijić