„Berlin Aleksanderplac“: Nasilje, mit, istorija

Franc Biberkopf, kriminalac koji je izgubio veru u revolucionarne vrednosti, silovatelj, podvodač i ubica, koji na scenu stupa po izlasku iz zatvora Tegela, u kome je odslužio kaznu zato što je skoro nasmrt pretukao svoju partnerku Idu, ujedno je i običan čovek, „jedan od nas“.

Poznata je Floberova izjava da Pariske komune ne bi bilo da su ljudi na vreme čitali „Sentimentalno vaspitanje“. Imajući u vidu da je Deblinov „Berlin Aleksanderplac“ od prvog izdanja naišao na odličnu recepciju, znamo da čitanje ovog uzbudljivog romana, uprkos zavodljivosti floberovske vizije književnosti kao potencijalnog motora društvenih promena, nije moglo uticati na eventualno sprečavanje Drugog svetskog rata i Holokausta. Ipak, proročanska dimenzija „Berlin Aleksanderplaca“, budući da je roman napisan 1928, glede uspona nacizma i izbijanja novog rata, zasnovana na analitičkoj i narativnoj sposobnosti autora da, bez ispraznog moralizma, detektuje socijalna, klasna i psihološka uporišta nacizma, oduševljava.

Podnaslov romana „Berlin Aleksanderplac – Priča o Francu Biberkopfu“– čitateljke i čitaoce navodi na pogrešnu pretpostavku da je reč o pripovesti psihološko-biografskog tipa, čiji je junak egzemplaran bilo kao izuzetan pojedinac bilo kao pripadnik određene društvene grupe.

„Kleli smo se u Karla Libknehta, rukovali se s Rozom Luksemburg. Kada umrem otići ću u raj i oni će mi se pokloniti i reći: To je Franc Biberkopf, do groba veran, nemački čovek, radnik zaposlen s vremena na vreme, do groba veran, visoko se vije crno-belo-crvena zastava, ali on je to zadržao za sebe, nije postao zlikovac kao drugi ljudi, koji sebe zovu Nemcima, a varaju svoje zemljake“ – Franc Biberkopf, iako otpadnik s margine društva, nije bez političkog kompasa.

Međutim, kako je naracija oblikovana postupcima montaže – stapanjem različitih stilova i diskursa (jezika reklama, naučne i dnevne štampe, parodije i travestije biblijske književnosti i antičkog mita) – i toka svesti (sučeljavanjem gledišta svih junaka), samopredstavljanje glavnog junaka postiže uglavnom ironijski, a ne afirmativan efekat. Glas sveznajućeg pripovedača više puta naglašava da je Biberkopf reprezentativan ne zato što je njegov unutrašnji svet po nečemu izuzetan ili zato što je on jedan od mnogih lumpenproletera u berlinskom podzemlju, već zato što se, kako se u prologu romana kaže, „nalazi u ljudskoj koži“. Franc Biberkopf, kriminalac koji je izgubio veru u revolucionarne vrednosti, silovatelj, podvodač i ubica, koji na scenu stupa po izlasku iz zatvora Tegela, u kome je odslužio kaznu zato što je skoro nasmrt pretukao svoju partnerku Idu, ujedno je i običan čovek, „jedan od nas“. Time je nagovešten antihumanistički karakter, pod velikim uticajem dadaizma i ekspresionizma, Deblinove poetike, koji vrhunac doživljava na kraju – potpunim poniženjem i krahom Franca Biberkopfa.

Psihološko-biografska matrica narušena je na mnogo načina, od kojih je izbor junaka koji vodeći besmislen život dospeva u zatvor, a po izlasku iz njega koketira sa nacistima i još dublje ponire u kriminalne vode, samo početak. Spisateljsko umeće posebno dolazi do izražaja u neprekidnom smenjivanju perspektiva i diskursa sa ciljem da se čak i naznaka čitalačke empatije prema Francu Biberkopfu ukine.

Takođe, sam naslov nagoveštava Deblinovu poetiku dehumanizacije – initmna biografija jeste samo delić realnosti, zbog čega je i podređena portretu Aleksanderplaca, koji u svetu gde su ljudi izjednačeni sa stokom, nosi nadimak Aleks. Deblinov antihumanistički stav potcrtan je simboličkom vezom između Franca i Aleksanderplaca – oni su povezani metaforama poživotinjenja. Stoga Aleksanderplac nije samo slika otuđenog života u urbanoj sredini, već je, kako za Franca Biberkopfa, tako i za sve druge stanovnike Berlina – klanica. Motiv klanice, alegorija zasnovana na citatu iz „Knjige Postanja“ da isto biva i stoci i čoveku, povezuje dva ključna toposa modernizma – odnos prema mitu i traumu Prvog svetskog rata, čiji je Biberkopf učesnik.

Najpre nam se čini da je mit, prvenstveno prisutan kroz kolažiranje i pseudocitiranje „Orestije“ i „Knjige o Jovu“, samo grubo parodiran: tortura prostitutki, te potonja Francova patnja kada njegov prijatelj Rajnhold ubije Macu, za čije ubistvo biva optužen Franc, nemaju nikakve veze sa sferom sakralnog.

No, završetak romana, stilizovan na formulaičnom ponavljanju biblijske krilatice da svemu ima vrijeme, na šta pripovedač replicira da je ovo vreme ubijanja, ridanja, tečenja i razdiranja, otkriva fundamentalnu povezanost mita, istorije i modernog doba. Istorija se javlja kao fantom ratne neuroze – muškarci traumatizovani ratom i nemogućnošću integracije u potonje društvo, koji prilaze nacistima iako ne mrze Jevreje, ali vole red, bes poraženog maskuliniteta iskaljuju na ženama – Ida, Lina, Mina, Maca – sve do jedne mučene, silovane ili ubijene. Istorijsku nepravdu, mitologiju žrtve i osvete, te berlinsku svakodnevicu 1928. povezuje nasilje koje čoveka degradira do srži. U tom svetlu posebno je važna završna travestija mita o Faustu.

Na kraju, Franc, kao i Faust, prolazi kroz neku vrstu pokajanja, ali dok Faust, posredstvom anđela i ženskih likova – Grete i Bogorodice – biva spasen, Franc, iako oslobođen sudske krivice, nastavlja svoj život na Aleksanderplacu, dok se u pozadini naslućuju nova ratna razaranja. Zato u svetu koji se rađa na olupinama distopije maskuliniteta, nema, kao u „Faustu“, onostranosti koja će omogućiti iskupljenje za ovozemaljsko žrtvovanje žena.

Budući da će novi prevod Deblinovog romana imati recepciju na srpskoj književnoj sceni koja je izrazito mačistička i utemeljena na toposu ratom ranjene muškosti, vrlo je verovatno da neće izbeći pogrešna čitanja, zasnovana na ideološkom opravdavanju i empatiji sa ranjenom muškošću koju glavni junak utelovljuje. Utoliko „Berlin Aleksanderplac“ još više zavređuje našu pažnju.
 
Autor: Jelena Lalatović
Izvor: bookvica.net