„Atlas oblaka“ – Dejvid Mičel

Ime Dejvida Mičela mi nije od ranije bilo poznato. Ruku na srce, nisam se preterano ni zabavljao u obilasku polica sa knjigama svrstanih pod „beletristiku“, „bestselere“ i sl. ukoliko nisam imao pisca kog naročito volim ili čitam, naravno. Svakako, skepticizam prema popularnim i vrlo čitanim žanrovima me je otupeo do te mere da često previđam svakojake bisere koji se nađu u moru „grabljivica“, „sumraka“ i sličnih... Ali ne znam kako je ova knjiga završila u tim vodama.

Naime, držao sam knjigu u ruci i prionuh na kasnonoćno čitanje, često rezervisano samo za omiljene pisce tj. knjige, rešen da se uhvatim u koštac sa ovim ispostavilo se vrlo kompleksnim delom. Na moje iznenađenje, iako u početku nisam bio ubeđen da će mi se pisanije svideti (knjigu dobih po preporuci) shvatio sam, kada sam zatvorio knjigu da će pisanje ovog teksta biti zahtevnije jer zaista ima toliko toga što je apsolutno fenomenalno – evo nekoliko detalja i činjenica:

Ovo je Mičelov treći roman a objavljen je 2004. godine. Knjiga je dobila nagrade za najbolju knjigu godine i bila je u konkurenciji za Nebula i Arthur C. Clarke nagradu. 

Ova knjiga definitivno nije za široke narodne mase, i to joj je ogroman plus. „Atlas oblaka“ pokreće teme koje nisu predmet svakodnevnice i zahtevaju veliku dozu mozganja, tako da ukoliko ne tražite izazov pri čitanju nećete je ni završiti. I na kraju, ono što je najbitnije, ovo je najinventivniji način pisanja koji sam video, pa recimo, za poslednjih 10 godina žanra. Pažljivo struktuisana i dobro balansirana, stil pisanja menja svoj ritam u zavisnosti od progresije romana i onda se vraća i pravi pun krug.

Knjiga nas upoznaje sa pregršću likova, radnji, VREMENA (ključna reč), pitanja, razmišljanja, životnih priča koje upliće u zajedničku nit, glavnih likova (uvek je jedan glavni lik u svakoj od priča), i lako ju je pratiti tokom cele knjige. Ne lako na način da ova knjiga postane prepuna jeftinih metafora i poludovršenih misli, već lako u smislu da čitaoca prosto „tera“ da nastavi sa čitanjem. Već posle treće priče, „upecanost“ čitaoca je zagarantovana, a u ludačkom vrtlogu misli, razmišljanja i „vremena“, svako može da oseti tu jednu nit koja povezuje ovu knjigu. To je sam život. Iako nisu sve priče zanimljive (zavisi od interesovanja čoveka,nekima mogu biti i na smrt dosadne,), svaka od njih vas intuitivno vodi u sledeću i uključuje vam vijuge. Poprilično pametno, iako nimalo holivudski (tj. nadam se da neće postati iako su otkupljena prava na ovaj Roman, inače je ovaj svet propao, zvanično). Likovi za koje se vežete su genijalni predstavljeni u dualitetu dobrog ili lošeg – svi oni zajedno pre svega ljudi. Što je oduvek bila zamka, pošto mislim da se niko nikada nije vezao za apsolutno-moralnog-nepogrešivog-lika plitkog u bilo kojoj vrsti bilo pisane i bilo kakve druge umetnosti.

I nekako, osećaj kada završite svih ovih divnih šest priča, je kao da ste se provozali kroz jednu stvarnu simfoniju života u kojoj ste imali prilike da kristalno jasno čujete svaki instrument u njegovoj lepoti. Kroz vihor stilova od romantike, Ladlama, Kinga, Asimova (da,neverovatno ni Asimov ne bi tako realno predstavio neke stvari) kad smo već kod Asimova Atlas u nekim momentima ima atmosferu „Kraja večnosti“ , Tvena, vožnja traje i traje, i realno je da se neće svima svideti, ni ne treba.

Autor: Aca Todorović
Izvor: www.trablmejker.com