7 literarnih zanimljivosti koje ne zna ni vaš profesor književnosti

Neprestano u potrazi za malo poznatim činjenicama iz sveta knjige, i ovog puta smo pronašli neke koje još nismo podelili sa vama…



Klasik Vladimira Nabokova, „Lolita“, odbilo je pet izdavača. Toliko je bila kontroverzna tema (odrasli muškarac se opsesivno zaljubljuje u devojčicu) da je i sam Nabokov planirao da objavi roman pod pseudonimom. Ali ispostavilo se da je ime na koricama bilo najmanji problem za autora. Iako su izdavači Viking, Sajmon end Šuster, Nju Dajrekšens, Farar, Straus i Dabldej bili složni u oceni da rukopis „Lolite“ ima kvalitet remek-dela, nijedan od njih nije bio dovoljno hrabar da se suoči sa pobunom javnosti koja bi mogla izbiti kada čitaoci vide gotovu knjigu.
**
Nabokov je konačno ubedio francuskog izdavača sumnjive reputacije, Olimpia Pres, da odštampa njegovu tragikomičnu odu američkim uzusima, nedozvoljenoj ljubavi i opsesivnosti. Kada se prvi put pojavila 1955, „Lolita“ se suočila sa neznatnom osudom javnosti, a do 1958. postala je prvi roman posle „Prohujalo sa vihorom“ koji se prodao u više od 100.000 primeraka tokom prve tri nedelje. Sada se smatra jednom od najvažnijih knjiga svih vremena i pojavljuje se na raznim  „listama najboljih“, tako da se nalazi među deset najboljih knjiga svih vremena nedeljnika Tajm i među 100 najboljih romana.
**
Najpoznatija pesma Lenarda Koena, „Alexanda Leaving“, direktna je adaptacija poeme „Bog napušta Antonija“ grčkog pesnika Konstantina Kavafija. U poemi je reč o poslednjim momentima starorimskog generala Marka Antonija u Aleksandriji, koju ju je osvojio i njome vladao, i samo što je nije izgubio. Kako shvata da mu se život bliži kraju, takođe shvata da ga je napustio Bahus, njegov omiljeni bog. Koen je adaptirao poemu tako što je egipatsku Aleksandriju pretvorio u ženu po imenu Aleksandra, koja napušta svog ljubavnika.
**
Rej Bredberi, koji je najpoznatiji po svojim naučnofantastičnim romanima, napisao je 1956. godine scenario za filmsku adaptaciju romana „Mobi Dik“. Bredberi nije baš bio fan pisanja scenarija, ali jeste bio fan režisera Džona Hjustona, tako da je pristao da pokuša da napravi scenario za jedan od najvećih američkih romana. Bredberi je proveo osam meseci u Irskoj radeći na scenariju, dok ga je kontrolisao Hjuston koji je bio poznat kao težak saradnik. U jednom trenutku se toliko uneo u priču da je pomislio kako je on autor, Herman Melvil. Kako kaže Bredberi: „Jednog jutra sam ustao iz kreveta u Londonu, pogledao u ogledalo i rekao, „Ja sam Herman Melvil!“ Seo sam za pisaću mašinu i nakon osam sati ushićenog, strastvenog pisanja, završio sam scenario za „Mobi Dika“, pretrčao London, bacio scenario Džonu Hjustonu u krilo i rekao: „Evo! Gotovo!“ Pročitao ga je i rekao: „Bože, šta se desilo?“ Rekao sam: „Gledaj: Herman Melvil“. Bredberijev scenario je odnedavno dostupan u knjižarama i na Amazonu.
**
Autor knjiga za decu Roald Dal nije samo napisao romane „Džejms i džinovska breskva“ i „Matilda“, već je napisao i scenario za film o Džejmsu Bondu. Verovali ili ne, Dal je nastavio rad scenariste Harolda Džeka Bluma i završio scenario za film „Samo dvaput se živi“ iz 1967. Dal je takođe pokušao da napiše scenario za svoju knjigu „Čarli i fabrika čokolade“, ali nije uspeo da ispoštuje rokove. Film je na kraju dat drugom piscu i snimljen je pod naslovom „Vili Vonka u fabrici čokolade“.
**
Roman Gabrijela Garsije Markesa „Sto godina samoće“ nikada nije ekranizovan, jer autor nije dozvoljavao ekranizaciju. Iako su romani mnogih dobitnika Nobelove nagrade adaptirani u filmove, Markes, koji je umro 2014, čvrsto je odbijao da dozvoli da se napravi filmska verzija „Sto godina samoće“. Holivudske gromade – poput Harvija Vajnstina i Entonija Kvina – pokušale su ali ih je kolumbijski autor odbio. Njegov razlog? Želeo je da čitaoci stvore sopstvene mentalne slike o likovima i da ih ne povezuju sa određenim glumcem. Garsija Markes je napisao: „Moje odbijanje da napravim film od 'Sto godina samoće', kao i svih drugih objavljenih radova, rezultat je želje za direktnom komunikacijom sa čitaocima. Na osnovu reči koje pišem mogu da zamisle likove kako god žele, a ne kao pozajmljeno lice nekog glumca.“
**
Ernest Hemingvej je napisao F. Skotu Ficdžeraldu da je prva verzija „Velikog Getsbija“ „nezadovoljavajuća i nedostojna tvog talenta“. U pismima koja su dvojica pisaca razmenila tokom 1922, kralj moderne američke književnosti nije okolišao kada je govorio o knjizi koju će mnogi kasnije proglasiti velikim američkim romanom. Ali Hemingvej nije ograničio svoje iskrene kritike samo na rukopis. Kada je „Veliki Getsbi“ objavljen 1925, Hemingvej je zanovetao zbog korica knjige. Toliko mu se nisu dopale da je skinuo omot knjige pre nego što je počeo da je čita. Hemingvej opširno piše o Ficdžeraldu i „Velikom Getsbiju“ u svojim memoarima koje je nazvao „Pokretni praznik“, i tu opisuje kako su Getsbijeve korice imaju „drečave“ i piše da su sramotni „nasilnost, neukus i ljigav izgled. Izgleda kao zaštitni omot za loš naučnofantastični roman... Skinuo sam omot....“ Ernest Hemingvej očigledno nije bio pobornik dobronamernih laži.


Autor: E. T. Karlton
Izvor: thoughtcatalog.com
Prevod: Borivoje Dožudić